Kada je zemunska fabrika Zmaj počela da propada, Živko Guljan iz Surduka je morao da osmisli čime će se baviti. Na iznenađenje čitave porodice, rešio je da se oproba u poljoprivredi. Počeo je sa bostanom, koji je proizvodio punih 20 godina. Međutim, danas je 72-godišnji Živko jedan od uspešnijih voćara naše zemlje. Naime, u njegovoj proizvodnji dominira jabuka, a ima i zasad pod kruškom. Sve ukupno oko 28 jutara. Ali ono po čemu je porodica Guljan poznata među voćarima, ali i među kupcima, jeste kvalitet.
“Kada je čovek posvećen poslu i kada radi ono što voli, onda tu uspeh obično ne može da izostane. Ja čim ustane, oko pola 6, kad se vidi, ja sam već u voćnjaku. Prošetam, gledam, uvek ima nešto da se prati: bolesti, štetočine itd. I ne samo ja, čitava moja porodica se tome posvetila.” – priča nam Guljan.
MORAŠ DA DATI DA BI TI SE VRATILO
Kaže nam Živko da je on malo više takmičarski nastrojen, pa uvek smatra da može više i bolje. Verovatno je takav stav doprineo dosadašnjim rezultatima u voćarstvu. Međutim, nekada ni to nije dovoljno, ako se umešaju neki jači faktori. Prošla sezona je za proizvođače jabuka bila i te kako problematična. Na sve to mnogi je nisu uspeli ni sačuvati u hladnjačama, te je ona završavala u drugoj, trećoj, četvrtoj klasi. I tu je potrebno znanje, kaže naš domačin. Odnosno, sačuvati se može samo veoma kvalitetna roba, a proizvesti kvalitet, e to košta, dodaje Živko.
“Ako ne uložite sve ono što ta jabuka hoće, ne možeš je ni čuvati kako treba. Ako joj nešto fali, ona već nije toliko postojana. Kad jabuka donese novac, onda treba da se misli o narednoj sezoni. Da joj ponovo daš sve, kako bi ti opet donela neku zaradu. Moja jabuka je dobra, ali se ja sad trudim da napravim bolju za bar 1%.” – kaže Živko.
DA SAVLADAM PROREĐIVANJE POTROŠIO SAM 10 GODINA
Kaže naš sagovornik da se uvek trudi da sagleda svoje greške, te da ih u sledećoj sezoni ne ponovi. Naravno tu je i vremenski faktor koji nekada vodi glavnu reč, te poljoprvrednik ostaje nemoćan. Ali sve što je do domaćina, mora dati rezultat. Imati cilj te gaziti ka njemu. A cilj je prva klasa, koja uvek ima kupca. Naravno, naš domaćin ima 50 godina iskustva, ali kako kaže samo za proređivanje mu je otišlo bar 10 godina.
“Kada sam počinjao bilo je, skinućemo jedan plod sa gronje, pa to naravno nije valjalo. Sledeće godine ćemo dva, pa ni to nije bilo dovoljno. I tako iz godine u godinu, dok nisam shvatio da je potrebno ostaviti samo jednu. Tada smo dobili bolju situaciju, ali još nije dobro. Onda naučiš da je bilo većeg broja grana, pa onda učiš da orežeš jače, i tako prolazile godine, dok nismo savladali tehniku.” – priča nam naš domaćin.
ULAGANJE PROBLEMATIČNO – ISHOD NEIZVESTAN
Kad prorediš jabuku, obavezno prebroj plodove. Potom izračunaj da stablo treba da donese 20 kila, znači 60 plodova, a to znači 20 kilograma lepe jabuke, dodaje naš domaćin. Njihovi voćnjaci su u dobroj kondiciji. Baš smo ih zatekli u bacanju đubriva, i to drugi put, jer nakon prve prihrane kiše uopšte nije bilo, kaže Živko. Ulaganja će ove godine na žalost biti problematična, jer se mnogi voćari neće tako lako oporaviti od loše cene.
“Velika većina je ove godine bukvalno jabuku poklonila, jer ako si 50% roda prodao za 4 dinara, onda si je poklonio. Da bi napravio jabuku prve klase, kao što je moja, potrebno je 20 dinara. A mislim da su voćari u proseku ove godine jabuku prodali za oko 15 dinara.” – računa naš domaćin.
A za svaki prebir neophodni su radnici, ambalaža i još dosta toga. Onda je cena 32 dinara, i kada oduzmeo onih 50% što je otpalo, ta jabuka ne bude plaćena više od 15-16 dinara, dodaje naš domaćin. Tema je široka, naš sagovornik iskusan, te bi razgovor trajao mnogo duže, ali završavamo pitanjem u vezi sa planovima. Naš domaćin nam odgovara da je smanjio površine, a smanjivaće još, baš zbog pomenute sitacije, ali i zbog nedostatka radne snage koja predstavlja veliki problem u čitavoj Srbiji.
