Porodica Mićić iz Novog Slankamena proizvodi pletene korpe skoro 60 godina. Tradiciju su iz Bosanske Posavine preneli u Srem, te su danas među retkim ljudima koji se bave ovim starim zanatom u Srbiji. Kako nam je rekao domaćin kuće Ilija Mićić, nekada se u Bosanskoj Posavini skoro svaka kuća bavila pletenjem od pruća. Njihovi proizvodi su tada završavali u Nemačkoj, pa i u Americi. Tržište je bilo veliko, a vrednih prstiju dosta, te se lepo moglo živeti od ovoga. Ilija je znanje i veštinu preneo na svog sina, Đorđa, i na taj način sačuvao tradiciju.
“Ovo je korparsko-pletarski zanat. Zapravo, pletenje pruća. Moja porodica je u ovome skoro 60 godina. Sve se radi ručno. Mi imamo i sertifikat od Ministarstva da je reč o proizvodima koji se rade ručno.” – kaže nam Đorđe Mićić.
Kada gledamo naše domaćine kako rade, kako brzo pletu, deluje komplikovano, te smo ih pitali koliko je teško naučiti ovaj zanat?
“Suština je u vežbi i iskustvu. Ja sam od malena učio, radio prvo neke jednostavnije stvari i kroz rad sticao veštinu.” – objašnjava nam Đorđe.
Mićići prave pletene korpe, korpice raznih vrsta i dimenzija, zatim police, baštenske garniture, a kako kažu često im i same mušterije razbude maštu sa nekim svojim predlozima i idejama.
“Zaista svašta možete napraviti od pruća. Najtraženije su nam možda korpe koje uzimaju marketi za izlaganje voća, povrća, pekarskih proizvoda. Najneobičnije što su nam tražili jeste četkica za zube. To nam je tražila jedna firma koja prodaje dentalne proizvode, pa su želeli da imaju četkicu kakva se verovatno nekada koristila. Iznenadio me je zahtev, ali sam uspeo da napravim.” – kaže nam naš domaćin.
Američka vrba
Nekada se na pijacu išlo sa cegerom, ali su ih zamenile plastične kese, a da li će se cegeri vratiti na velika vrata nakon što se plastične kese u potpunosti budu zabranjene, ostaje nam da vidimo. Osim korpi i cegera, od pruća se zaista može napraviti svašta, dodaje Đorđe.
A valja popričati malo i o samoj sirovini. Reč je o američkoj vrbi. Opet ćemo spomenuti Bosansku Posavinu, gde je ove vrbe bilo u izobilju i u prirodi i plantažno. Bilo je plantaža i u Srbiji, međutim više ne. Danas se američka vrba najviše uvozi iz Mađarske.
“Generalno materijal se teško nabavlja. Reč je o američkoj vrbi. Ovu smo konkretno uvezli iz Mađarske. Ona se onda kuva i ljušti, a dan pred pletenje se potapa, tako da uvek moram da znam šta ću sutra raditi, kako bih pripremio šibe. Ona može da se boji, sada je popularna bela boja, mada ja najviše volim kada ostane netaknuta.” – objašnjava Đorđe.
Na žalost, nema interesovanja za ovaj zanat, te ljudi koji su želeli da nauče od Mićića, nisu se dugo zadržali.
“Bilo je šegrta u pokušaju. Nisu se dugo zadržali, bole ih prsti, jer ovo nije lako raditi. Tako da ne znam ima li ovaj zanat budućnost.” – kaže Đorđe.
Ali zanatska radnja Mićić za sada ima budućnost. Đorđe se tome ozbiljno posvetio. Osim veštine, od oca je naučio i koliko je važno ispoštovati rokove, te su upravo tačnost i kvalitet ono što garantuju svojim mušterijama.
Sagovornik: Ilija Mićić, Novi Slankamen
