Pre desetak godina porodica Šušić je zagazila u ovčarstvo, te su obnovili porodično imanje u Gajdobri gde se danas i nalazi njihova farma. Pre tri godine se krenulo još ozbiljnije, pa je danas ovde zavidan i broj i kvalitet, a ovčarstvo im je postalo ozbiljno dodatno zanimanje.
“To se sve izdešavalo pre nekih 10-ak godina, onda smo povećali broj. Kada smo već malo naučili oko ovaca, a na nagovor pokojnog profesora Milana Krajinovića i uz njegove savete, uozbiljili smo čitavu priču. Nabavili smo 60 priplodnih grla i dva ovna iz Nemačke. Danas imamo 130 umatičenih grla.” – kaže naš domaćin, Vladimir Šušić.
Prostora za proširenje ima još, ali trenutne prilike, ili bolje rečeno neprilike, koče dalji razvoj priče, ne samo kod našeg domaćina, nego kod svih ovčara u Srbiji. Vladimir je uspeo sve da proda, što nije slučaj kod mnogih proizvođača. Kako on kaže možda je imao i tu sreću što u Vojvodini postoji organizovan otkup, jedan, ali vredan, za razliku od mnogih drugih delova Srbije.
CENA JE PRAVA SRAMOTA
“Imao sam plasman i proletos i pre nešto više od mesec dana. Prodavao sam nešto od kuće, a prodao sam i kupcu iz Temerina, tako da ja lično nisam imao problema sa palsmanom. Poznajem puno mojih kolega koji su imali ogromne probleme, tačnije koji su još uvek u problemu. U našem Udruženju odgajivača ovaca imamo ovčare iz Srbije, iz Niša, Vranja, Kragujevca gde ih nakupci ucenjuju sa cenom od 180 dinara. To je zaista sramotno. I kod nas je jedan klaničar nudio takvu cenu u Novom Sadu.” – kaže Vladimir.
Brojni ovčari širom Srbije su prinuđeni da prodaju po tako lošoj ceni, a da pritom ne dobiju papire te ne ostvare ni pravo na onih 2000 dinara za prodato jagnje. Sve to dodatno unižava ovu granu stočarstva.
“Pre dve godine jaganjci su koštali 300 dinara. Ja dolazim u jednu našu klanicu gde mi nude cenu od 220 dinara. Ja kažem, pa čekajte ljudi, 300 dinara su jagnjad, ajde mogu da prihvatim 280 na veliko, ali takvu razliku ne mogu. A klaničar mi kaže pa druže kada uračunaš one 2000 dinara, ti opet dođeš na 300. Ja mu kažem da je to tačno, ali je Ministarstvo meni dalo te 2000 dinara, a ne tebi! Dakle, Ministarstvo ima dobre poteze, ali je problem što smo mi u startu uslovljeni da prodamo ovlašćenoj klanici, gde su se dosetili pa odmah oborili cenu.” – ističe naš sagovornik.
OBEĆANO NIJE ISPLAĆENO
Kada već pričamo o subvencijama, niko ne spori da je 7000 dinara po ovci itekako dobro, dodaje naš sagovornik. Tempo isplate je veoma spor, a to prati sve vrste podsticaja. Osim toga više niko ni ne spominje obećanih 500 dinara po ovci, tzv. korona-pomoć koja neće spasiti domaće ovčarstvo, ali je obećana, a svaki dinar dobro dođe. Vladimir ističe još i problem sa preobimnom papirologijom koja zaista opterećuje, ističe naš domaćin.
UDRUŽENJE ODGAJIVAČA OVACA SRBIJE- IMA LI REŠENJA U UDRUŽIVANJU?
Muku muče ovčari na svim frontovima posebno ove godine kada kupaca praktično nije ni bilo. Oni koji su se interesovali, nudili su cenu koja je ispod svake računice. Upravo to je i bio jedan od razloga zašto je osnovano Udruženje odgajivača ovaca Srbije čiji je Vladimir član Upravnog odbora. Nada se da će kroz jedno zajedništvo uspeti da se izbore za svoje interese kako ovčarstvo u našoj zemlji ne bi palo na još niže grane.
“Na samom smo početku. Još uvek mi svoje želje upućujemo prema našem Ministartsvu. Da se nađe neko rešenje unutar Srbije. Ako ne, pa mi se moramo boriti za sebe, moramo naći plasman negde u inostranstvu. Već smo obavili nekoliko razgovora. Pravimo našu bazu podataka, kako bismo imali u svakom momentu tačnu informaciju sa čime raspolažemo. Mi bismo na godišnjem nivou mogli proizvesti oko 30 hiljada komada.” – dodaje Vladimir.
Zavidna brojka. Samo još da ima ozbiljnijih kupaca koji će pred proizvođače izaći sa nešto realnijom cenom koja bi podmirila utrošeno, donela zaradu i animirala ljude za dalja ulaganja.
