Iako je završio dva fakulteta, profesionalno se bavio košarkom. Nikola Stanić se pre 8 godina ozbiljno upustio u ovčarstvo. Rasu il de frans je slučajno izabrao, ali nam se čini da se nije baš slučajno obreo u ovčarstvu. Naime, početak bavljenja ovčarstvom ove familije datira još od davne 1870. godine, kada su prvi put ovce stigle na ovo gazdinstvo. Godinama su imali preko 1000 ovaca rase Cigaja, međutim, vremenom se broj smanjivao, ali ovaca je uvek bilo, priča nam naš domaćin. On je imao jedan cilj: doći do vrhunskog kvaliteta, ali u pravom smislu te reči. A brz i efikasan put ka tome, bilo je veštačko osemenjavanje.
“Veštačko osemenjavanje sam radio da bih došao do kvaliteta. U datom momentu sam imao ženke vrhunskog kvaliteta, a nisam mogao da kupim ovna koji bi njih ispratio. Učinak je bio odličan, skoro sve su bile osemenjene. Indeks je bio 3 i preko 3.” – priča nam Nikola.
A došlo se daleko, kada pričamo o kvalitetu. To nije dokazano na izložbama, sajmovima, jer kako nam kaže Nikola, on nema nameru da se takmiči, već on sam, pa i prodaja, kao i ljudi koji se zaista razumeju u ovčarstvo, za njega predstavljaju pravi žiri. Reč kupca mi je važnija od pehara, smatra naš sagovornik. Ima Nikola danas ovnove iz tri linije, te ono na čemu radi jeste doći do što veće plodnosti.
‚‚Nije svako belo jagnje, naborane njuške il de frans!‚‚
Ovo su ovce dobijene iz četvorki, kao i ovan koji je sa njima. Puno truda i rada, oštre selekcije i ulaganja je potrebno da bi se dobio kvalitet o kojem govorimo. Dakle, nije suština kupiti jeftino grlo, niti je za kvalitet garant paprena cena, već se mora gledati puno toga, ako vam nije cilj samo povraćaj sredstava od strane države.
“Ljudi gledaju samo da je ovca umatičena, da dobiju povraćaj, a nije dobro sve što je umatičeno. Ne gledaju da li je grlo u standardu, samo gledaju da je umatičeno. To je veliki problem. Tržište je prezasićeno lošim materijalo. Ljudi pokažu neke pehare sa sajma, pa kupci ni ne gledaju šta je u štalama.” – kaže naš domaćin.
A u kom pravcu će nastaviti, nije siguran. Imao je 100 ovaca, danas ih ima 50-ak, jer se puno toga promenilo od onih godina kada je ovčarstvo doživljavalo ekspanziju. Poznato je da se izrada pedigrea čeka po godinu-dve, a osim tog problema, postoji još niz sličnih, od kojih su i čekanje na subvencije, smatra naš domaćin. Subvencije su bile motiv mnogima, ali to danas nije pozitivna stvar kada je ovčarstvo u pitanju.
“Kasne po godinu, dve, a o njima se priča kao da je to neki san majke božje. To je daleko od istine. Od tih sedam hiljada vama ne ostane mnogo, jer da biste matičili prati vas gomila obaveza koje koštaju.” – smatra Nikola.
Ono na čemu bi matične službe trebalo da rade, jeste poštovanje standarda rase, a ne za svako belo jagnje, naborane njuške reći da je il de frans, ističe Nikola.
“Na primer u Francuskoj odgajivači ocenjuju grala drugih odgajivača, i govore šta je dobro šta ne. Ne mogu da zamislim da se to kod nas radi, puno je sujete.” – smatra Nikola.
Kuda dalje?
Većina grla sa ove farme ode za priplod i to jeste bio cilj. Međutim, kaže nam naš domaćina da je na ukupnom nivou čak 60% manje pedigrea izdato, što može mnogo toga da govori. Naravno, nije svako jagnje na ovoj farmi toliko kvalitetno, te se prodaje i za konzum. Ono što nedostaje jeste neki sistemski otkup, izvoz, a tome bi verovatno doprinela neka malo jača udruženja ovčara, smatra Nikola.
“Udruženja bi morala biti jača, izvoz jeste neophodan. Valjalo bi da se bar za neki određeni period zna cena naših proizvoda, pa da možemo da planiramo. Naša država nema jasnu strategiju, pa smo mi svi kao Alisa u zemlji čuda.” – dodaje Nikola.
Ako se na sve ovo doda i činjenica da je sve manje mladih na selu, da je uopšte sve manje ljudi na selu, onda svi znamo da je neophodno što pre doneti efikasnije strategije.
