Poslednjih nekoliko godina, bili smo, nažalost, svedoci ubrzanog gašenja sela po Srbiji, a prema prognozama poznavalaca prilika, taj negativan trend nastaviće se i u godinama koje slede, jer prema svim anketama, većina mladih ne vidi svoju perspektivu u seoskim domaćinstvima, i radije se opredeljuju za urbane sredine. Ali ne i 23-ogodišnja Aleksandra Bulatović, iz vojvođanskog sela Kruščić, koja svoju egzistenciju vidi isključivo u bavljenju poljoprivredom, i bilo je pravo osveženje slušati je tokom snimanja reportaže, budući da je o životu na selu sve vreme govorila u superlativu.
Prednosti života na selu
Navodeći prednosti života na selu, ona je rekla da ljudi u malim sredinama, za razliku od velikih gradova, imaju potpunu slobodu, bezbednije je mesto za celu porodicu, posebno za malu decu, postoje vrtići, škola, ambulanta, a ono što je, kako ističe naša sagovornica, najvažnije, nema ograničenja u pogledu radnog vremena, sami ste donosioci svih odluka.
Aleksandra, odnosno Anja, kako je svi od milja zovu, se svakog jutra budi uz cvrkut raznih vrsta ptica, umesto električnih bušilica sluša kljucanje vrednog detlića u drvo, a porodičnu kuću joj nadleću rode, što je nesvakidašnji prizor, koji, kako ističe, ne bi nikada menjala, ni za stan od dve stotine kvadrata u strogom centru grada. Žao joj je što većina njenih vršnjaka ne deli njeno mišljenje o prednostima života na selu.
Iako poznaje dosta svojih vršnjaka koji su zasukali rukave i nastavili porodičnu poljoprivrednu tradiciju, veći je broj onih koji su se opredelili za život u gradu, ili su svoje uhlebljenje potražili u inostranstvu, bez izgleda da će se ikada više vraćati u svoj rodni Kruščić. Aleksandra kaže da ima i svetlih primera mladih bračnih parova, koji su konkurisali za državne subvencije za kupovinu i adaptaciju kuće na selu, i preselili su se iz grada u selo.
Mnogo ideja, malo para
Aleksandra potiče iz porodice koja se odvajkada bavila raznim vidovima poljoprivredne proizvodnje, te joj rad na njivi, ili u štali ne predstavlja teret. Ova vredna meštanka Kruščića, malog sela koje se nalazi nadomak Kule, sa svekrvom Mirjanom, vodi brigu i o raznim vrstama povrća i maka, gajeći ih po organskim principima. Našu ekipu su dočekali sa mesnim delikatesima i specijalitetima, uz koje su sa punim pravom mogle da stoje etikete „100 posto domaće“.
Žene u agrobiznisu su ključna karika za razvoj domaće poljoprivrede, ali i garant očuvanja sela, smatra naša sagovornica, ali da bi one i ostvarile svoj puni potencijal, potrebna im je veća podrška države. Aleksandra, koja je veliki ljubitelj cveća, volela bi da se bavi proizvodnjom rezanog cveća, pre svega belih kala, kojima bi snabdevala cvećare u Kuli, Crvenki, Vrbasu. Za taj poslovni poduhvat bi joj trebala pomoć lokalne samouprave, budući da za podizanje plastenika nema dovoljno novca, tako da je ta ideja za sada samo u njenoj glavi i na papiru.
Naoružani optimizmom, sa verom u bolje sutra
Iako je ratarstvo dominantna proizvodnja kojom se njen suprug Janoš i ona bave, Aleksandra, koja je, inače, završila srednju stručnu školu u Crvenki, smer hortikultura, radi i u jednom lokalnom ugostiteljskom objektu, jer im je sve teže da pokriju sve troškove proizvodnje, te im je značajan svaki dinar.
Ova godina, kako ističe, nije naklonjena poljoprivrednicima, ni kada su u pitanju vremenske, ni tržišne prilike. Džaba im je, kako ističe, da ostvaruju i rekordne prinose, kada su otkupne cene sramotno niske, te ne mogu da povrate ni uloženi novac u nikada skuplje inpute. Iako u poljoprivredi trenutno, kako kaže, „ne cvetaju ruže“, Aleksandru ne napušta optimizam, i nada se da će mlade proizvođače, poput nje, uskoro „ogrejati sunce“ i da će od države dobiti „vetar u leđa“, i da će oni biti pozitivan uzor i drugim mladima u Srbiji.
Opširnije možete pogledati u video prilogu na početku teksta.
Sagovornica: Aleksandra Bulatović, poljoprivrednica iz Kruščića
