Da su Kikinđani majstori za džinovske bundeve, nadaleko se pročulo, a od prošle godine taj grad na severu Banata ima i rekordera u pravljenju najveće slanine. Vlasnik zlata vredne slanine je Željko Rašević, koji je tog mesnog gorostasa, sačuvao godinu dana, i ekskluzivno pred kamerom emisije „U našem ataru“, prvi put rasekao. Dok smo degustirali ovo Željkovo remek delo, on nam je opisao sve faze njegovog stvaranja, od ideje do realizacije. Ceo proces obrade mesa je, kako ističe Željko, veoma složen, i bez pomoći članova porodice i prijatelja, ne bi mogao da ga sprovede. Najteže je soljenje, jer ima mnogo okretanja, a postoji mogućnost pucanja na pola. Za dimljenje su morali da koriste dizalicu, a za utovar u kombi, kako bi je transportovali do Kačareva, morali su da naprave specijalna kolica.
Sa džinovskom slaninom se fotografisalo više od 100 hiljada ljudi
Glavni preduslov za pravljenje mega slanine, koja je bila glavna atrakcija na Slaninijadi u Kačarevu, je da svinja teži najmanje 350 kilograma, i da je kvalitetno uhranjena. Slanina koja je napravljena od nje, imala je impozantne dimenzije, što je i bio njegov cilj, da naprave proizvod koji još nikada nije viđen u Srbiji.
Kada je pravljena, njene dimenzije su bile 175 cm sa 150 cm, težine 178 kilograma. Trenutni Ginisov rekord na svetu “drže” naši susedi Hrvati, koji su uspeli da proizvedu slaninu tešku 198 kilograma, a koji naš sagovornik planira uskoro da obori. Nameravali su da to bude ove godine, ali su ih neuobičajeno topli zimski dani, sprečili u pohodu na titulu.
Željko kaže da je većina proizvođača suvomesnatih proizvoda ove godine bio u velikom problemu, jer je soljenje mesa od 300 kilograma na plus dvadeset stepeni ogroman izazov i rizik, zbog velikog prisustva muva i komaraca.
Eksperimentalni poduhvat nagrađen zlatnom medaljom u Kačarevu
Jednako je ponosan, kaže, i na zlatnu medalju koju je iste godine osvojio i njegov sin Boris, koji se nedvosmisleno opredelio za mesarski zanat, kako bi nastavio očevim putem. Četrnaestogodišnji Boris je uspeo samostalno da napravi najdeblju slaninu u Srbiji, i time zadao zadatak drugim proizvođačima da obore njegov rekord. Slanina, koja je bila Borisov eksperimentalni poduhvat, bila je debljine 16 cm i dužine 20 cm, što do sada niko od proizvođača nije uspeo da napravi.
Jedinstveni su ovi banatski domaćini i po tome što su ove godine po prvi put napravili i ovčiju stelju, tradicionalni delikatesni proizvod, koji nije tipičan za vojvođanski kraj. U tom poslu Željko je imao svesrdnu pomoć svoje supruge Ljubice. Sa ovčijom steljom, za sada, neće ići u serijsku proizvodnju, ali će broj komada tradicionalnih banatskih šunki, koje krase njihovu mesnu galeriju, povećavati u godinama koje slede.
Šunka istog kvaliteta, kod nas četiri hiljade dinara, a u Španiji i do tri hiljade evra
Iako nije mesar po struci, Željko je o tajnama tog zanata učio od vrsnih, starih majstora, pa smo ga pitali koje sve kriterijume treba da zadovolji jedna kvalitetna šunka. Kada je reč o ukusu, najbolje je da ona ima ukus maslaca, lešnika ili buđavog sira, a da su najplaćenije šunke one koje su tamno crvene ili roza boje.
Taj kvalitet mogu da plate samo oni sa “dubljim džepom”, i zato se proizvođači i orijentišu na takve kupce, kaže Željko, uz napomenu, da je i sam proces obrade šunke skup, te je i zarada relativno mala. Cenovni dijapazon u našoj zemlji se kreće od 1.500 do 4.000 dinara, u zavisnosti od kvaliteta mesa i samog procesa obrade, dok je komad iste takve šunke u Španiji ili Italiji, od dve do tri hiljade evra.
Obaranje Ginisovog rekorda za najtežu slaninu naredni cilj
Porodica Rašević, uz usluge pečenjare, koju su započeli pre manje od godinu dana, uspeva da proizvede i tri vrste domaćih kobasica belolučnu, dalmatinsku i kranjsku, i kako kažu, sve količine su im unapred rasprodate. Boris bi taj asortiman voleo da proširi i kobasicama od zečijeg mesa, te mu je u planu da oformi mini farmu zečeva.
Zanimljivih ideja ne manjka ni njegovom ocu. Kako ističe, ta ideja još uvek nije obelodanjena u nekim zvaničnim krugovima, ali će predložiti nadležnima u kikindskoj turističkoj organizaciji, da se osmisli jedna manifestacija koja bi objedinila sve mesne proizvođače iz cele Srbije, iz Turije, Kačareva, Pirota i drugih gradova, i da odmere snage, kako bi se proglasili apsolutni šampioni. Takmičarski duh motiviše ga za savladavanjem novih izazova, u planu mu je, kako kaže, da u pečenjari ispeče dimljeno prase ili šureno jare, što, po njegovim saznanjima, još niko u Vojvodini nije radio.
Glavni cilj mu je, i to je obećao i našoj tv ekipi, obaranje hrvatskog rekorda u najtežoj slanini, koji iznosi 195 kilograma, za šta će mu biti potrebne svinje koje teže preko 450 kilograma, i poziva sve domaće uzgajivače, koji raspolažu sa takvim teškašicama, da mu se jave, i time doprinesu da se naša zemlja upiše u Ginisovu knjigu rekorda.
Opširnije pogledajte u video prilogu na početku teksta.
Sagovornici: Željko i Boris Rašević iz Kikinde
