U selu Pričević kod Valjeva obišli smo Zorana Boškovića čija je glavna delatnost proizvodnja breskve. Iako je ovo kraj gde dominira šljiva, kupina, malina, porodica Bošković je oduvek imala i nešto breskvi. Međutim, nakon što je kupina doživela fijasko kada je cena u pitanju, Zoran je rešio da uozbilji priču sa breskvama. Danas imaju intenzivnu plantažu sa oko 600 stabala, raznih sorti.
“U ovoj okolini samo nas trojica radimo breskvu. Ovde dominira šljiva. Ne opredeljuju se ljudi za breskvu, jer možda oko nje ima više posla, rezidba, proređivanje. A možda i zbog samog lokaliteta. Tu uz reku, bude izmrzavanja. Moje breskve su na oko 360 metara nadmorske visine, nikada nisam imao izmrzavanje.” – kaže nam Zoran.
Ubere naš domaćin oko 30-35 kilograma po stablu, čime je zadovoljan. Ipak, prošla godina je bila izuzetno teška, priča nam Zoran, ne samo za breskvu, već i za svo ostalo voće.
“Zbog obimnih kiša imali smo puno propadanja kod breskve. Inače, prošle godine je skoro svo voće imalo lošu cenu, tako da su se ljudi jedva pokrpili. Oni sa malinom i kupinom nisu uspeli ni troškove proizvodnje da pokriju. Teška godina je iza nas.” – priča Zoran.
NEMA PROŠIRENJA ZBOG PLASMANA
Ali da se vratimo na breskvu. Ona je veoma osetljiva voćna vrsta, a da biste je prodali mora biti kvalitetna, kaže Zoran. On svu proda na lokalu, nešto na kvantašu, a nešto lokalnim veletrgovinama.
“Prodati je nekad problem, nekad nije. Uspem na kvantašu i jednoj trgovini u Valjevu, ali nije lako. Dođe dosta breskve i iz drugih krajeva, pa nije baš zgodno. Zato neću širiti ništa.” – kaže naš domaćin.
I baš iz tog razloga naš domaćin ne planira ozbiljnija proširenja, jer smatra da ne bi tako lako prodao veće količine breskve, a u blizini nema ni ozbiljnijeg prerađivača. Voćke su ove godine lepo ponele, roda ima, te je sada neophodna mera proređivanja. Naš domaćin praktikuje da ostavlja oko 3 ploda po grani, u zavisnosti i od same grane, kako bi imao krupnije plodove. Inače, ovaj kraj Srbije je voćarsko-stočarski pa je tako i na gazdinstvu našeg domaćina, jer je rizično opredeliti se samo za jednu proizvodnju, priča nam Zoran.
“Ovde svi imaju stoku i nešto voća, naravno i ratarstvo, ali samo za potrebe stočnog fonda. Veliki bi rizik bio imati samo jedno, jer nikad ne znaš šta će biti. Može biti grada, može cena biti niska, a ovako malo mleko, malo jagnjad, subvencije, uvek ima nekih prihoda.” – kaže naš sagovornik.
Naš domaćin pod voćem ima oko 3 hektara, i kao što smo rekli ne planira da širi tu proizvodnju. Ali ono što planira jeste izgradnja skladišnih kapaciteta za njegove potrebe, posebno za krušku i jabuku koju je skoro posadio.
