U Tavniku kod Kraljeva većina meštana se bavi proizvodnjom dunje, a neki podaci govore da u tom selu ima oko 60 hiljada stabala dunje, te Tavnik ne zovu bez razloga “prestonica srpske dunje”. Naša ekipa je obišla porodicu Marinković koja se duže od 40 godina bavi ovom proizvodnjom.
“U našoj porodici proizvodnju dunje je započeo moj svekar, on je ima dunju, ali u mešovitom voćnjaku. Tu su bile i kruške i šljive, jabuke…to su prodavali u Beogradu na pijaci. Onda je 80-tih moj suprug posadio dunje, e onda smo iz godine u godinu povećavali, a danas imamo 2000 stabala.” – kaže nam Radia Marinković čija porodica živi od proizvodnje dunje.
Marinkovići dunju proizvode na oko 2 hektara, a porodično, zajedno sa ćerkom i zetom, podigli su još jedan hektar. U Tavniku je pod dunjom oko 300 hektara, a ekspanzija je krenula kada se shvatilo da tržište postoji, dodaje naša sagovornica. Inače, očigledno je da ovde dunji odgovara i klima, osunčanost parcela, ruža vetrova, te ima zaista dugovečnih stabala.
“One baš dobro rađaju. Na primer stabla iz osamdesetih godina su ove sezone baš dobro rodila. Inače mi imamo leskovačku dunju, jer se ona ovde najbolje pokazala, a kupci baš i traže leskovačku.” – ističe naša sagovornica.
GODINA JE BILA RODNA
Što se tiče ove sezone, Radica kaže da je godina bila veoma dobra i što se tiče prinosa, kvaliteta kao i cene. Tavničani sa plasmanom nemaju problema, njima kupci dolaze u selo, pa sve prodaju od kuće. Inače, radnici dunju omlate, zatim se skuplja u džakove, a prodaja je praktično na veliko, jer kupci dođu kamionima i odnesu po nekoliko tona. Sve to je velika prednost, ističe naša sagovornica, jer ne nose robu na pijace, kvantaše, već prodaju odmah iz voćnjaka.
“Godina je bila dobra. Dunje su dobro rodile i dobrog su kvaliteta. Na našim površinama ima i mladih zasada koji nisu u punom rodu, sve u svemu imali smo oko 20 tona dunje. Što se cene tiče, prodali smo je za 33 dinara, i time smo zadovoljni.” – dodaje Radica.
VODE NEMA, ALI IMA OBEĆANJA
Meštane gornjeg Tavnika, gde se voćnjaci i nalaze, muku muče sa nedostatkom vode koje nemaju dovoljno ni za osnovne potrebe.
“To nam je veliki problem koji traje godinama. Mi smo ovde bezvodni. Nadamo se da će vodovod da dođe i gore do nas, ima obećanja.” – kaže naša sagovornica.
Marinkovići dunju pretoče u rakiju i slatko, ali samo za sopstvene potrebe, dok u selu ima i onih koji tržištu plasiraju finalne proizvode od dunje. Reč je još uvek o deficitarnoj voćnoj vrsti, te je tražena i dunja i dunjevača. Zbog toga u Tavniku svake godine niču novi zasadi, jer sa plasmanom nemaju problema.
