„Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami “ – životni je moto i pokretačka snaga Miroslava Moravčevića iz sela Zaklopača. Rukovodeći se upravo tim načelom, u svaki posao kojim se bavio, ulagao je maksimalne napore. Reči poput: „neću“ i „ne mogu“, uvek su mu bile strane. Kako nam je rekao prilikom obilaska voćnjaka, u jeku berbe kajsije, sve teškoće koje ih prate daju im samo još veću motivaciju da istraju. A prepreke su, dodaje on i dalje uz osmeh, brojne. Od nepovoljnih vremenskih uslova, preko niske otkupne cene do manjka kvalitetne radne snage. Ali ih ništa od toga nije sputalo ni ove godine.
Ni u inostranstvu nije bajkovita situacija
Neukrotiva ambicija za uspehom, odvela je ovog srpskog domaćina i preko granica naše zemlje. Oprobao je svoju sreću i u zemlji koja se smatra najvećim izvoznikom jabuka – Poljskoj. Ali ga je nostalgija za porodicom i srdačnošću našeg naroda, vratila na dedovinu. Smatra svojevrsnom misijom da animira i druge svoje vršnjake na ostanak na porodičnom seoskom gazdinstvu. Miroslav kaže da je i država, poslednjih godina, mladim poljoprivrednicima ponudila razne povoljne podsticajne programe. Neophodno je doći do tih informacija i iskoristiti ih pametno. Njegova porodica iskoristila je, kako kaže, podsticajna sredstva za kupovinu traktora, bez kojeg bi im svakodnevni rad u voćnjacima bio nezamisliv.
Jedna od najrodnijih godina
Njegov stariji brat Aleksandar i on, spadaju u grupu mladih koji se nisu libili ni od najtežih građevinskih poslova, iako su obojica fakultetski obrazovana. Uprkos tome što ne rade u struci, uspeli su da obezbede egzistenciju svojim porodicama radeći u privatnim beogradskim firmama. Očuvanje voćnjaka od 10 hektara, koji su nasledili od pradede Dragiše, obojici je bio prioritet. Na 10 hektara pod voćem, porodica Moravčević uzgaja kajsije, breskve nektarine, jabuke i grožđe. Bave se i plasteničkom proizvodnjom paradajza. Smeši im se, kako kaže Miroslav, rodna godina. Kajsije su im povijale grane u danu našeg snimanja. Dok ih drži u ruci i ocenjuje njihov kvalitet, ne krije ponos na svom licu. Miroslav kaže da se rukovode logikom „koliko uložimo od sebe – toliko nam ta zemlja i vrati“. Zato ne poznaju za umor niti za godišnji odmor. Kaže da su ulaganja u poljoprivredu velika ali da bi ga započinjanje nekog biznisa u gradu koštalo mnogo više a i rizik je daleko veći.
Na pomolu privredna saradnja sa Poljacima
Prava stvar bi, dodaje on, bila i kada bi došlo do intenzivnije saradnje između srpskih i poljskih proizvođača. S obzirom na to da paralelno radi i za jednu poljsku firmu, uspeo je da uspostavi kontakte sa mnogim uspešnim voćarima iz te evropske zemlje. Nada se pozitivnom ishodu. Miroslav navodi da je Poljska ogromno tržište, koje vapi za kvalitetnim voćem iz Srbije. Poljaci su poznati kao lideri u proizvodnji jabuka i borovnica, ali bi kajsije i breskve nektarine sa područja Grocke mogli, po njegovom mišljenju, da budu naši aduti. Voće koje se plasira na poljsko tržište iz drugih zemalja, neuporedivo je lošijeg kvaliteta i ne može da parira našem.
Originalna ideja prečica do uspeha
Ne postoji magična formula za uspeh, kaže Miroslav. Mišljenja je da su kvalitet i originalna ideja često prečica do njega. Poznata su braća Moravčević po smelim poslovnim potezima i eksperimentisanjima. Među prvima su ponudili domaćem tržištu neobične ali skupocene bele jagode, uvezene iz Holandije. Pokazalo se kao dobra ideja, zadovoljno dodaje Miroslav. Nove ideje čekaju na realizaciju. U naredne dve – tri godine planiraju da podignu protivgradne mreže. Kopanje arterskog bunara za navodnjavanja bez kojeg je teško ostvariti veće prinose. Voleli bi kada bi mogli i da povećavaju površine pod kajsijom.
Odlazak u inostranstvo rezervni plan B
Miroslav na kraju našeg razgovora navodi da je u svojoj rodnoj Zaklopači pronašao lozinku za srećan život. Njegova supruga Ana, inače Poljakinja, veoma brzo se navikla na predusretljive i srdačne srpske domaćine. Uključila se u svakodnevne poslove na selu, uz brigu o njihovoj ćerkici Heleni. Nadaju se da će se i ona sa jednakom ljubavlju posvetiti unapređenju gazdinstva. Na naše pitanje, hoće li im napuštanje Srbije nekada ponovo biti opcija, Miroslav kaže da se jednom već uverio da ni preko granice nije bajkovita situacija. Takva odluka će im, barem za sada, ostati samo kao rezervni plan „B“.
