Novembar je mesec kada većina poljoprivrednika polako pravi kalkulacije i svodi bilanse svoje ovogodišnje proizvodnje i osmišljava potencijalne nove i isplativije vidove proizvodnje za narednu sezonu. Među njima je i naš 45-ogodišnji domaćin, Milan Pajić iz mačvanskog sela Badovinci, koji se do sada obreo i u trgovini, ugostiteljstvu, gajio povrće na otvorenom i priplodne krmače. Danas važi za jednog od najvećih proizvođača mleka u Bogatiću, sa proizvedenih 400 hiljada litara mleka godišnje, pa ipak ne vidimo zadovoljstvo na njegovom licu.
Puno rada – sve manje zarade
Bilo ga je, kaže na početku našeg razgovora Milan, samo u prvih 10-ak godina, što je i bio razlog za konstantnim povećanjem broja grla na farmi, koja danas važi za jednu od najuspešnijih u tom delu Mačve. Pajić pomalo razočarano dodaje da samo važi za takvo gazdinstvo, ali kada sa suprugom, posle napornog dana sednu da naprave kalkulaciju, složni su da im je bavljenje mlečnim govedarstvom postao luksuz i nose se mišlju da rasprodaju muzne krave i oprobaju se u uzgoju ovaca.
Simentalska i holštajn-frizijska neprikosnovene rase
Milan je prva generacija Pajićevih koji se, pre 18 godina, opredelio za bavljenje poljoprivredom. Počeo je, kako kaže, sa parčetom zemlje i tri umatičena ženska teleta, a danas se na njegovoj farmi vodi briga o 90 grla, od čega je 35 muznih krava.
Milan je, kako kaže, bezmalo dve decenije ostao veran holštajn – frizijskoj i simentalskoj rasi krava, koje su među govedarima poznate kao visokootporne i produktivne ali je, kako ističe, pre par godina eksperimentisao i sa, kod nas nedovoljno zastupljenim belgijskim plavim govečetom, koji mu je, kako dodaje, još uvek „na čekanju“, s obzirom na nepovoljne prilike za domaće proizvođače mleka. Ishrana goveda mu je na prvom mestu.
Ishranom do vrhunskog kvaliteta mleka
Pajić kao jedan od nedostataka u svojoj proizvodnji navodi manjak oranica i skladišnih objekata za žitarice, te je prinuđen da svojim govedima kupuje koncentrovanu hranu. Na njegovoj farmi mesečno se potroši oko 15 tona hrane ali su solidne i količine mleka.
Na farmi Pajićevih mesečno se proizvede oko 25 hiljada litara mleka, ekstra klase ali je, kako negodujući dodaje Milan, koji je inače i član Asocijacije poljoprivrednika, otkupna cena već godinama poražavajuća i sve samo ne ekstra.
Otkupna cena mleka stagnira godinama
Otkupna cena je neprihvatljiva i ponižavajuća za sve uzorne i marljive proizvođače mleka u Srbiji, ističe Milan Pajić, koji je u više navrata apelovao na resorno Ministarstvo ali, kako dodaje, bezuspešno. Veliki otkupljivači mleka su proteklih godina podizali samo kriiterijume za kvalitet mleka ali ne i cenu, koja je jedno vreme stagnirala a unazad dve-tri godine je, čak, i niža.
Navodeći primer svog poslovanja iz 2013. godine, Pajić kaže da je tada litra njegovog mleka bila za tri dinara viša nego ove, dok je za koncentrovanu hranu plaćao 4 dinara manje a i litar nafte je bio za 20 dinara jeftiniji. Milan kaže da, imajući u vidu sve ove podatke, nije teško napraviti kalkulaciju isplativosti u toj proizvodnji.
Stručna predavanja i internet – vodiči u proizvodnji
Nekada je bio zatrpan stručnim priručnicima o načinu uzgoja i pospešivanju proizvodnje mleka, podizanja savremenih objekata za smeštaj krava, čak i ekonomskih, za postizanje što većeg profita. Priručnika se nije odrekao ni danas, ali svoje znanje upotpunjuje na brojnim stručnim predavanjima iz oblasti stočarstva, koja organizuju savetodavci iz Poljoprivredne službe u Šapcu. A i internet mu je stalni vodič kroz proizvodnju.
Trudi se da ide u korak sa nekim od evropskih farmi, koje je imao prilike u više navrata da poseti. Poseduje moderne muzilice, mlekovod i svu neophodnu mehanizaciju, objekti su mu specijalizovani upravo za proizvodnju velikih količina mleka.
Trome i komplikovane procedure
Lista onoga što mu je kamen spoticanja u proizvodnji prilično je, kaže on, dugačka. Najveći problem predstavljaju mu spore i komplikovane administrativne procedure. Pajić kaže da mu je sve to nepoznanica, imajući u vidu činjenicu da se sva njegova grla nalaze u Centralnoj bazi podataka Ministarstva poljoprivrede.
Nebrojeno puta je, ljutito dodaje on, bio prinuđen da odlazi do Uprave za trezor jer, da to nije učinio blagovremeno, izgubio bi prava na podsticajna sredstva. Mišljenja je da je to jedan od razloga, uz prateće probleme u proizvodnji, zbog kojeg su mnogi proizvođači i odustajali.
Krave ili ovce – ni krave ni ovce ?
Svemu čega se do sada latio Milan, posvećivao bi stopostotnu pažnju, tragajući za najpovoljnijim, nekada i alternativnim rešenjima, i nepoznat mu je izraz „odustajanje“. Iako se nosi mišlju da smanji broj grla muznih krava, njih će uvek biti na njegovom gazdinstvu, ali bi voleo da se oproba i u proizvodnji dve francuske mesnate rase ovaca – šarole i Il de Frans.
Optimizam ga nije, kako uz osmeh dodaje, sasvim napustio a na naše pitanje, koja od proizvodnji će biti dominantna na njegovoj farmi za nekoliko godina, Milan odgovara da će se možda čak opredeliti za nešto sasvim treće, što će, umnogome, zavisiti od odnosa nadležnih prema domaćem stočarstvu. Porodica mu je, dodaje na kraju našeg razgovora, najsnažniji motiv za ostanak u rodnom selu. Da je drugačije, jedina dilema bi mu bila pravilan odabir neke od evropskih zemalja u kojima bi se, više je nego ubeđen, odlično snašao.
Opširnije pogledati u prilogu.
