HOĆU DA BUDEM ČOBANICA DO KRAJA ŽIVOTA
U selu Ratković kod Rekovca u Levču, upoznali smo Albinu Stijović. Zatekli smo je na livadi kako čuva svoje stado ovaca. Kako nam je rekla, u ovčarstvo je zagazila pre pet godina, a prvo stado je kupila na kredit, nije bilo lako, nije ni sad, ali bilo joj je dosta “velikih gazda” za koje je radila, a koji radnike plaćaju ponižavajućim ciframa, pa je pre pet godina prelomila i iz grada se vratila na dedovinu.
“Ovo imanje je od mog pokojnog dede. Ovde u krugu ima 12 hektara. Neko vreme je imanje bilo napušteno, ali sam ja 2015. godine odlučila da se vratim na selo i da se bavim ovčarstvom. Krenula sam sa 15 ovaca, danas ih imam 85 i volela bih ovo da radim do kraja života.” – ponosno nam priča Albina držeći u ruci pastirski štap i sve vreme merkajući svoje stado, dok su oko nje njeni verni ljubimci, psi.
Prvih pet godina je praćeno izazovima, vraćanjem kredita, ali o svemu tome Albina priča sa osmehom, jer je nada u bolje sutra ne napušta. Hrabar korak je napravila te 2015. godine, i baš kada je došlo vreme za ubiranje plodova truda i rada, došla je jedna veoma teška godina za ovčare.
“Jagnjad su bila 180-200 dinara. Znači ja sam u maju prodala jagnjad po toj ceni. Po jagnjetu sam imala 8000 dinara. Pet meseci ga ovca nosila, ja je hranila, brinula o njoj, pa jagnje još tri meseca, i nakon osam-devet meseci dobijem 8000 dinara. A moj rad ni ne računam. Dakle, po toj ceni, računice jednostavno nije bilo.” – ističe naša sagovornica.
OVČARI SU U VEOMA TEŠKOJ POZICIJI – ŠTA JE I SA OBEĆANIH 500 DINARA PO OVCI?
Osim veoma niske otkupne cene, ova godina je praćena i otežanim plasmanom jagnjadi, te su mnoga grla na farmama prerasla adekvatnu težinu, što je farmere dovelo u nezavidan položaj. Takva situacija se mogla oceniti samo jednom rečju – ucena.
“Ne razumem što je to tako bilo, jer ako je korona kriva, zašto cena nije pala i u mesarama, pečenjarama. Dakle, ovde na livadi ima korone, a tamo nema. Šta mislite da je meni bilo lako dati to jagnje po toj ceni? Ali bila sam prinuđena, nisam znala šta ću sa njima.” – dodaje Albina Stijović.
Još u aprilu mesecu je obećana pomoć za ovčare kako bi lakše prevazišli krizu izazvanu epidemijom korana virusa, međutim, našoj sagovornici još ništa nije uplaćeno.
“Svi su dobili neku pomoć, privreda, jel tako? A mi ovčari ništa. Obećali su nam 500 dinara po ovci, ni to još nismo dobili. Subvencije kasne, kao i svake godine, teško je.” – ističe Albina.
MOŽE LI UDRUŽENJE ODGAJIVAČA OVACA SRBIJE POMOĆI?
E baš zbog svih tih nabrojanih problema, Albina je i podržala Udruženje odgajivača ovaca Srbije, jer smatra da će na taj način biti glasniji i da će se tako lakše izboriti za jednu realnu cenu jagnjadi.
“Evo sada kada smo krenuli sa udruženjem, ja sam naglasila da cena mora biti realna, oko 2,5 eura po kilogramu, tada mi imamo računicu, plus 2000 dinara što država daje. I tu ne znam zašto moramo prodatvati samo klanici, svako jagnje je obeleženo, ima papire itd. Sa tom cenom i oko 100 ovaca mogla bih imati platu od oko 450-500 eura za jedan skroman život.” – naglašava Albina Stijović.
Novosnovano udruženje i ljudi koji ga čine dali su joj dodatnog elana da se bori, ističe naša sagovornica.
“Udruženje odgajivača ovaca Srbije osnovano je početkom avgusta. Sve do tada ja sam se osećala usamljeno u svim tim problemima koji prate ovčarstvo, a sada sam dobila neku dodatnu snagu za dalje, znam da nisam sama. I smatram da bismo svi mi ovčari trebali stati pod ovu jednu kapu i tako ujedinjeni se boriti.” – naglašava naša sagovornica.
Inače, Albinina ćerka je student agronomije u Čačku i vrlo često je sa njom na farmi, sa ambicijama da svoje znanje jednog dana primenu baš u njihovoj stočarskoj priči. A ambicija ne manjka ni Albini, želja joj je da čuva stado od 200 ovaca.
“Ponosna sam na to što sam čobanica, volim ovo, uživam, ali samo da taj moj rad nije u minusu, da mogu od ovoga da živim, skromno, ne bih ovo menjala ni za kakvo direktorko mesto.” – dodaje Albina Stijović iz sela Ratković, opština Rekovac.
