Porodica Šafarik oduvek je u ovčarstvu. Nekad cigaja, danas virtemberg. Rasa se promenila ali ne i ljubav prema ovcama.
Virtemberg zamenio cigaju
Na pašnjacima nadomak Selenče obišli smo porodicu Šafarik koja ovde još od 80-tih godina napasa svoje ovce. Staž našeg domaćin, Đure Šafarika, je još duži, jer kako kaže sa ovcama je još od svoje 14. godine kada je počeo da čuva seoske ovce. Tako se kućio, tako se oženio, priča nam Đura.
“Čuvao sam seoske ovce, od 5-6-10 gazda, jednom sam imao i 53 vlasnika. Bilo je tad ovaca u Selenči, oko 2000 komada. Sada nema, vrlo malo.” – priseća se Đura.
U to vreme, priča nam naš domaćin, ovce su se terale po ataru, nakon žetve. Danas ih čuva na ovim pašnjacima, dok zimi svoje ovce Đura vraća kući. Od aprila do decembra ovce borave na ispaši, odnosno na ovom salašu. Naši domaćini ih dva puta dnevno puštaju, a u hladovini su tokom najtoplijeg dela dana. Na ovaj način imaju računicu u ovoj grani stočarstva. Interesantno je to što su Šafarikovi do 2000. godine držali cigaju, međutim, usled nezainteresovanosti tržišta za tu rasu, prešli su na virtemberg.
“Cigaje su bile dobre za mužu. Ja sam tada muzao. Bio je to težak posao. Mleko smo predavali mlkarama, preko zadruga, bilo je to drugačije.” – kaže nam naš sagovornik.
“Na virtember smo prešli, jer je cigaja slabije išla. Dok god na pijaci ima belo jagnje, cigaju niko ni ne pogleda.” – kaže nam Đurin sin, Đura Šafarik Mlađi koji je rado nastavio očevim stopama.
VOLE OVCE I BEZ SUBVENCIJA
Danas Šafarikovi imaju stado od 150 grla i kako kažu to je limit koji mogu dobro da hrane i da zimi opsluže. Tržište im nije problem, jer imaju svoje stalne kupce. Međutim, cena se nije menjala godinama unazad, kaže nam Đura mlađi.
Subvencije koje imaju su svakako dobro došle, ali Šafarikovi kažu da su ovce držali oduvek, i dok nije bilo podsticaja te vrste.
“Ja sam odrastao uz ovce, tako da ću ih i dalje držati, ne zbog subvencija. One dobro dođu, ne kažem. Nije dobro sad što su nas uskratili za zemlju. Nema više koliko uslovnih grla imaš, već sad skidaju zemlju koji imam. Dobijao sam 6 hektara, sada samo jedan.” – kaže Đura mlađi.
Đuru starijeg danas već bole noge i kako kaže sve mu je teže. Napešačio se sa ovcama kilometara i kilometara, a dobrog čobanina je teško naći. Tako reći, nemoguće.
“Neće niko to da radi, to je težak posao. Ko ne može da pije toplu vodu i jede tvrd hleb, taj čobanin ne može biti.” – kaže nam Đura Stariji.
Ima Đura i vernog pomoćnika, pulina naravno, bez kojeg ne bi mogao prelaziti tako velik teren. Nije mu bila potrebna značajnija obuka, kaže naš domaćin, jer je imao volje za posao čuvara, te je lako savladao sve zadatke.
