Kada govorimo o autohtonim sortama vinove loze, najbolje bi bilo da se malo osvrnemo na istorijat vinarstva i vinogradarstva na ovim prostorima.
U bivšoj Jugoslaviji, odluka tadašnje komunističke partije bila je da se proizvodi vino za široke narodne mase, radnike, obične ljude, i da bude dostupno svima. Na taj način direktno su i sistematski uništavane male vinarije koje su do tada sa uspehom radile u Srbiji i drugim bivšim republikama SFRJ.
Pre vremena komunizma, a za vreme kraljevine Jugostavije, Kralj Aleksandar Karađorđević je bio veliki zaljubljenik u vinovu lozu, i on je 1934. godine, na Oplenac doneo lozne kalemove iz Francuske, kao i kompletnu opremu za vinogradarsto, budući da je Kralj bio francuski đak i sa njima kroz istoriju gajio dobre veze i saradnju u svim segmentima.
Već tada su mogle da se vide prve mašine koje su radile i bile zadužene za pripremu vrhunskih vina. Jedna takva bila je hidraulična presa pod nazivom „Trijumf“ iz koje se dobijalo presovano grožđe, koje se dalje koristilo u pravljenu vina. Ovo su bili prvi, značajniji koraci kod nas u oblasti vinogradarstva, koje je do II Svetskog rata doživelo svoj procvat.
Naše vinogorje Bogom dano za dobra vina
Naše vinogorje, kvalitet zemljišta i agroekološki uslovi, bili su Bogom dani za dobra vina. Do dolaska komunističke partije na ovim prostorima se pilo dobro i kvalitetno vino, koje je potom zamenilo vino lošeg kvaliteta iz velikih PIK-ova, tj, poljoprivrednih kombinata. Jedno od glavnih vina bio je „Banatski Rizling“, kiselo vino, koje se uglavnom pilo kao špricer. Kvantitet na račun kvaliteta, uvek pokaže svoje manjkavosti. Ovakva praksa u vinarstvu kod nas je potrajala punih 50 godina.
Posle rata 1991. godine i raspada Jugoslavije, svaka Republika je nastavila da razvija svoje potencijale, kao što je to bilo i pre II Svetskog rata. Posle raspada zemlje, Slovenija i Hrvatska su otišle mnogo dalje u toj proizvodnji u odnosu na Srbiju. Makedonija je tradicionalno imala najveće površine pod vinovom lozom, ali su Hrvati i Slovenci pre došli do novih tehnologija u oblasti vinogradarstva.
Makednonije je još dugo godina posle raspada SFRJ proizvodila takođe vino za široke narodne mase, poznati „Tikveš“, da bi vrlo brzo uvideli, a po ugledu na Hrvatsku i Sloveniju da budućnost leži u razvoju manjih vinarija.
Srbija je u odnostu na druge Republike bivše SFRJ, bila u samom zapećku, uprkos tome što smo imali najveću površinu, broj stanovnika i odlične prirodne resurse. Ovde treba dodati da je na Kosovu vinogradarstvo bilo izuzetno razvijeno, pogotovo crvene sorte. Posle rata, počinju da se podižu male vinarije kod nas.
Pionirski koraci malih vinarija
Pionirske korake napravile su 3 male, porodične, vinarije, to su: vinarija „Aleksandović“ iz Topole, zatim vinarija „Radovanović“ iz Grocke , i vinarija „Kovačević“ iz Iriga. Oni su pre 25 godina hrabro istupili, postavivši temelje modernog vinogradarstva kod nas. Cilj je bio da se poizvode male količine, dobrog vina, uz pomoć novih tehnologija, koje su zemlje u okruženju već počele da primenjuju.
Današnja strategija Ministarstva poljoprivrede je usmerena upravo na povećavanje zasada pod vinovom lozom, te izdvaja stimulativne podsticaje.
