Da nije avanturista i strastvenih ribolovaca, jedini registrovani graditelj drvenih čamaca u Srbiji, Đura Rang iz Bačkog Monoštora, najverovatnije bi već stavio ključ u bravu.
Za Bački Monoštor kažu da je pravi dragulj prirodnih lepota, starih zanata i vrednih meštana. U tom malom bačkom selu nadomak Sombora, vreme kao da je stalo početkom 20. veka. Na kućama još uvek možete da zateknete table starih kovačnica, duborezaca, majstora za pletenje ribolovačkih mreža. Našu ekipu put je naveo do Đure Ranga koji je jedini registrovani graditelj drvenih čamaca u Srbiji. Zatičemo ga za cirkularom u drvenoj prašini, dok finalizuje još jedan unikatni čamac, po kojima je postao prepoznatljiv širom Srbije, ali i van granica naše zemlje.
Jedini registrovani graditelj drvenih čamaca u Srbiji stavlja ključ u bravu?
I u „selu na sedam Dunava“, kako meštani zovu Bački Monoštor, čamci su poslednjih godina, postali retkost, tvrdi ovaj zanatlija. Dve decenije je, priča nam sa ogorčenjem ovaj graditelj drvenih čamaca, u slovu zakona tretiran kao stari zanatlija. Odnedavno je posao kojim se bavi, svrstan u klasu brodograditelja. To automatski znači i povećanje dažbina, koje bi morao da plati državi i to četvorostruko više u odnosu do sada. Uz sadašnji obim posla, on to nije u mogućnosti da plati.
Nekada stotinu čamaca godišnje – danas trostruko manji broj
Pre 20 godina, kada je Đura Rang postavio tablu i limarski alat zamenio stolarskim, pa uz oca polako počeo da otkriva tajne čamdžijskog zanata, zbog velikog broja porudžbina, nisu mogli da opstanu bez dodatne radne snage. Dok je završavao još jedan u nizu čamaca, Đura se prisetio ranijih godina. Tada je u proseku godišnje, svojeručno uspeo da napravi stotinak čamaca. Kako su se godine nizale taj broj je bivao sve manji, gotovo trostruko manji u odnosu na „zlatne godine“. Kako nam se poverio ovaj zanatlija, takva situacija primorala ga je da se, poput drugih bačkomonoštoraca, oproba i u poslu vozača kamiona u inostranstvu. Zbog zdravstvenih problema, vratio u svoje rodno selo. Bilo je do pre nekoliko godina i para, dodaje on, ali se besparica neminovno odrazila i na njegovu branšu.
Mušterije strastveni ribolovci i avanturisti
Prag njegove radionice, kako razočarano nastavlja naš sagovornik, danas jedva koji znatiželjnik i strastveni ribolovac prekoračuje. Ni oni nisu u mogućnosti da mu plate ceo iznos za izradu odjednom. Sve je veći broj onih koji se, dodaje Rang, odlučuju na registrovane polovne metalne ili plastične čamce. Nisu u mogućnosti da plate više od 200 evra, koliko su do sada koštali Đurini registrovani drveni čamci. Ne ide mu u prilog ni činjenica da je njegovo rodno selo, u poslednjih nekoliko godina, napustilo bezmalo hiljadu meštana. Kako kaže, šegrti su mu dolazili i odlazili, uglavnom u inostranstvo. On bi ostajao sam sa svojim nacrtima i drvenim konstrukcijama.
Povratiti sjaj tom drevnom zanatu
Napuštanje tog posla, biće ovom zanatliji, opcija koju će iskoristiti tek kada bude iscrpeo druge raspoložive mogućnosti za povratak starog sjaja tog, nekada cenjenog drevnog zanata. Ovaj poznati čamdžija, koji se smatra i tvorcem specifičnog, tzv. monoštorskog tipa čamca, izrađivao je i velike teretne čamce, ribarske čamce sa veslima ili na motorni pogon. Najponosniji je, kako ističe, na drvenu šajku – zaboravljeni brodić, koji je postao prava dunavska atrakcija, koja se koristi za turističke ture širom Srbije. Đura kaže da su njegovi čamci, iako na prvi pogled, identični, svi unikatni i da ih ni sam ne bi mogao prekopirati.
Unikatni čamci Đure Ranga postali dunavska atrakcija
Pre nego što pristupi izradi čamaca, Đura naručioce pita za koju namenu će im služiti, kao i da li će se instalirati motor na njega ili će koristiti vesla. Da bi se kompletno sklopio jedan čamac, potrebno mu je 24 sata. Sa lakiranjem ili premazivanjem katranom, koji služi kao zaštita, najduže tri dana. Pre pedesetak godina, tom poslu su majstori morali da posvete i do godinu dana svog vremena. Kvalitet čamaca često zavisi i od toga koja vrsta drveta je korišćena. Đura uglavnom koristi drvo crnog bora i hrasta. Ranije je prevladavala crvena vrba, koja je imala široku primenu ali je postala deficitarna. Ubedljivo najbolje drvo je, prema njegovom mišljenju, slavonski hrast lužnjak. I njega je sve manje u drvarama.
Drveni čamci „sa dušom“ odolevaju zubu vremena
Čamac je kao žena, morate ga čuvati i negovati da bi trajao, kaže naš sagovornik. Pravim ribolovcima, drveni čamac je najomiljeniji, jer je najstabilniji i najtiši. Ovaj vrhunski majstor kaže da na svoje čamce, čim zaplove rekama, daje garanciju i do 20 godina, uz dobro održavanje. Slobodno ga, dodaje on uz osmeh, možete prepustiti ćudima vode i “zubu vremena”. Kada nije u svojoj radionici, ovog poznatog jugonostalgičara, često viđaju sa lokalnim alasima, kako su se otisnuli Dunavom. U letnjim mesecima znatiželjne turiste, u laganoj plovidbi rekom, upoznaje sa prirodnim lepotama koje okružuju to bačko selo, ušuškano u Specijalnom rezervatu prirode ”Gornje Podunavlje”.
