„Od brze hrane živim a sa šunkom se hvalim“ – šaljiv je na početku našeg razgovora, jedan od najpoznatijih mesara u Vršcu i predsednik Udruženja „Vršačka šunka“, ali i jedan od začetnika ideje da šunka iz tog dela Banata postane prepoznatljiv brend, Miodrag Miša Logožan. Dok degustiramo šunke našeg domaćina, ovaj majstor koji je održao vekovnu tradiciju sušenja mesa u pušnici, nam otvoreno govori o tome zašto se poslednjih godina više posvetio prodaji brze hrane.
Jedinstveni ukus zbog ruže vetrova
To je jedan od glavnih razloga zbog kojeg je proizvodnja vršačke šunke još uvek skromnog obima, smatra Logožan i ističe da potencijala i predispozicije za afirmaciju i brendiranje tog banatskog mesnog delikatesa imaju.
Ponestalo im je, kako nezadovoljno dodaje, elana i entuzijazma a ne ide im na ruku ni negativan bilans – nekada prepuni obori danas su gotovo prazni. Na prste jedne ruke može da nabroji aktivnije članove Udruženja, koje je jedino tog tipa u zemlji. A klimatski uslovi su im više nego naklonjeni, ruža vetrova na kojima se suše vršačke šunke, doprinosi njihovom jedinstvenom ukusu, kaže ovaj poznati prerađivač mesa.
Miris kleke koji osvaja
A, kao što je napomenuo naš sagovornik, da bi taj banatski brend stigao na trpezu, potrebno je da prođe najmanje godinu dana – od klanja, krojenja, salamurenja, zrenja do sušenja. Njena težina, po standardima, ne sme da bude manja od 12 kilograma ali je ukus, kako dodaje Logožan, najvažniji.
Kada je presečete, treba da ima zagasito crvenu boju, a prostor treba da je ispunjen mirisom dima od kleke iz pušnice. Kada je zagrizete ne sme da se tegli poput žvake i treba da uživate u njenom specifičnom, slankastom ukusu. Šunka se, dodaje on, ne jede u velikim količinama već se od toga pravi mali ritual, uz kvalitetan sir i vino.
Nedostaje im „vetar u leđa“
Ružu vetrova imaju ali im nedostaje vetar u leđa i veća podrška nadležnog Ministarstva, naglašava predsednik Udruženja „Vršačka šunka“. Država bi trebala da prepozna ali, pre svega, da podstakne i motiviše rad malih proizvođača, jer samo oni mogu da ponude stopostotni kvalitet onoga što proizvedu – smatra naš sagovornik.
Pod kvalitetom on prvenstveno podrazumeva zaštitu potrošača. Logožan smatra da su industrijski suhomesnati proizvodi jestivi ali je njihova zdravstvena bezbednost pod velikim znakom pitanja. Sve se svodi još uvek samo na reči, a dela su nevidljiva i to se neminovno mora promeniti – kategoričan je naš sagovornik.
Afirmisati tradicionalnu hranu
Porodica Logožan ima višedecenijsku tradiciju proizvodnje svinjskog mesa i prerađevina. Još je Miodragov deda, 30-ih godina prošlog veka, ponosno okačio na zid diplomu majstora kobasičarstva a taj zanat ostao je, kako šaljivo dodaje, zapisan i u njegovim genima. Oprobao se on i u pravljenju kobasica ali je otišao i korak dalje, te je na jednom od sajmova ponudio kobasicu sa suvim grožđem, koja je naišla na pozitivan odjek među posetiocima.
Namera mu je da u godinama koje slede, uz čuvena vršačka vina, piva, sir i šunku, afirmiše i svoje domaće kobasice, na etno salašu u Velikom Središtu, koji bi naredne godine trebalo da dobije novo ruho i biće spreman za putnike namernike i ljubitelje tradicionalne hrane i pića.
Opširnije pogledati u prilogu.
