Salaši u Vojvodini su mesta u kojima vreme stoji, a život teče – priča nam Miroslav Kurjakov, koji je svoje salašarsko poglavlje započeo kao dete, a u seoskom ambijentu bi voleo i da završi svoj životni vek. U gradu je boravio samo tokom školovanja, ali i tada je raspuste provodio na dedinom salašu. Gradska buka i gužva mu ne prijaju, i nikada se ne bi odlučio za život u gradu. Iako, zbog nagle industrijalizacije, rode sve ređe sleću u te krajeve, Miroslavljeva želja je da tim dugonogim pticama selicama, obezbedi povoljan ambijent za sletanje i boravak. Zato i ne čudi naziv „Rodin salaš“, kako je nazvao stogodišnje zdanje koje je izgradio još njegov deda u selu Futog, nadomak Novog Sada.
Vojvođanski salaši strpljivo „čekali“ da se vrati njihovo vreme
Miroslav se prilikom adaptacije prostora trudio da ne naruši njegovu autentičnost, bila mu je želja da posetiocima prenese duh nekadašnjeg vremena. Navikao je Miroslav na težak život od rane mladosti, nikada nije bežao od fizičkog rada, a najmilije su mu zore koje je dočekivao uz pesmu petlova. Pamti vreme kada se voda pila iz bunara, spavalo u sobama bez struje, pravio domaći sir i kulen, i spokojno spavalo nakon napornog rada na njivi ili oko stoke i živine.
Ovaj umetnik u duši, koji svaki slobodan trenutak koristi kako bi se družio sa kičicom i bojama, nije želeo da komercijalizuje svoj salaš, te je vešto izbegao brojne sadržaje, koji su u ponudi na drugim mestima po Vojvodini. Nada se da će nakon zvaničnog proglašenja kraja pandemije koronavirusa, turisti iz evropskih zemalja ponovo zakucati na njegovu kapiju.
Gastronomija i kulinarstvo pasija iz mlađih dana
Miroslav sa ponosom ističe da je vešt u kuhinji, i da svoju ugostiteljsku ponudu bazira upravo na vrhunski pripremljenoj hrani. Uspeo je da pronikne u tajne tradicionalnih, ali i lovačkih specijaliteta. Voleo je da posećuje najbolje vinarije i restorane širom sveta, i neke tajne primenio i u svom ruralnom restoranu.
Kurjakov preferira vojvođansku kuhinju, koja podrazumeva supe, sos i mesa, ali voli i da eksperimentiše i da uvodi razne novine. Iako je podnosio zahteve, Miroslavu nisu odobravana podsticajna sredstva države, za unapređenje seoskog turizma.
Smatra da seoski turizam ima perspektivu, ali bez finansijske injekcije, ta priča je neodrživa. Miroslav nije krio nezadovoljstvo dok je govorio o izostalim potezima države, koja već godinama prolongira donošenje Nacionalne strategije za poljoprivredu.
Sreća je u malim stvarima i spoju sa prirodom
Nerado se seća i perioda embarga i hiperinflacije, kada je zbog loše poslovne klime morao da ugasi dobro uhodanu proizvodnju lekovitog i začinskog bilja, pre svega mente, kamilice, majorana i rena. Kako nam je rekao, nakon poslovnog kraha, svu zemlju je izdao u arendu, i nikada se više ne bi posvetio toj poljoprivrednoj grani. Ali, ovaj 66-ogodišnji domaćin, i iz poraza izvlači pouke, i priseća se samo lepih stvari. Kako nam je rekao, po završetku školovanja, imao je, poput drugih svojih vršnjaka, veliku želju da stvara i stiče bogatstvo. Sa zrelošću je uvideo da je lepota življenja u nematerijalnim stvarima, i od tog trenutka je, kako je zaključio, pronašao sebe.
Opširnije možete pogledati u video prilogu na početku teksta.
Sagovornik: Miroslav Kurjakov, Rodin salaš
