Da nije retkih entuzijasta koji se, pre svega, iz ljubavi bave uzgojem, o podolskim govedima čitali bismo samo u knjigama. Milenko Mile Plavšić, poznati stočar i čuvar genetičkih resursa iz Kovilja, pamti sliku iz detinjstva kada su pašnjacima njegovog rodnog sela, bezbrižno pasle stotine grla te stare rase goveda. Prepoznatljive po raskošnim rogovima u obliku lire, raspona i do metar i po. Iz nostalgije za tim vremenima, odlučio se ovaj ritski stočar, da kupi nekoliko teladi sve malobrojnijih podolaca u Vojvodini.
‚‚2003. sam počeo da ih držim. Onda sam nešto i kupio, nešto se i telilo, normalno. Onda sam kupio nekih 20 komada iz Zasavice. I tako sam povećavao broj.‚‚ – objašnjava svoje početke Mile Plavšić.
Ove godine se, na poznatoj prirodnoj oazi, Krčedinskom ritu, napasalo i više od stotinu Miletovih podolaca. U danu snimanja našeg priloga, sva grla bila su na njegovom savremenom ranču, koji neodoljivo podseća na one iz američkih filmova. Mile nije pristalica metalnih ili žičanih ograda, te se trudio da svojim životinjama obezbedi što prirodniji ambijent.
‚‚Ljudi prave od gvožđa ograde. Ja to ne volim. Ne volim ni beton ali moram ovde da ga imam. Ja u drvetu uživam i zato sam i napravio sve od drveta.‚‚ – kaže Mile.
Podolac mora da ima crni rep
Svakoga jutra, Mile se divi svojim sivim gorostasima. Upoznajući nas sa osnovnim karakteristikama podolaca, on napominje da su to kasnostasna goveda. Junice se pripuštaju sa dve i po godine starosti. Telad pri teljenju imaju masu oko 40 kilograma, a odrasli muški primerci, mogu da dosegnu čak i jednu tonu.
‚‚Svaki podolac mora da ma crn rep. Ima tu raznih ali ja volim kad imaju široke rogove. Njihovo je meso slično jelenu. Ovo je radno, vučno goveče. Nekad su ljudi sa njima orali, čak su i muzli te krave. Onaj ko je imao, taj je imao i po deset pari volovo.‚‚ – objašnjava Mile karakteristike ovih goveda.
Plavšić napominje da je, od svih njenih proizvodnih svojstava, najviše izražena radna sposobnost. U uslovima intenzivne poljoprivredne proizvodnje, ta sposobnost je izgubila na značaju. Nedostatak ove rase jeste i njena niska proizvodnja mleka i mesa. Naš domaćin, bavi se isključivo proizvodnjom muških teladi do 250 kilograma. Za njih može da dobije, kako kaže i do 500 evra.
Inteligentna goveda koja ne traže pažnju
Više je razloga zbog kojih se odlučio baš za rasu u nestajanju – podolsko goveče. Jedan od glavnih razloga je što ne zahtevaju mnogo pažnje. Dugovečne su i otporne, same se tele, jako su dobre majke, znatiželjne su i inteligentne. Dovoljno je, kaže Plavšić, da ih dva do tri puta dnevno nahranite i napojite. Ostatak vremena možete da se posvetite drugim poljoprivrednim radovima. Mile kaže da se podolci najbolje osećaju u prirodnim uslovima, gde ima mnogo zelene livadske trave. U zimskim mesecima ishrana im je bazirana na baliranoj slami, kukuruzovini i zrnastoj hrani. Bez podsticajnih sredstava države, kaže da bi i on odustao od te proizvodnje.
Podolsko ili sivo goveče je, do pre 100 godina, bilo najdominantnije krdo u Vojvodini. Danas mu sa jedva 500 grla preti izumiranje. Mile kaže da se, osim na njegovom imanju, retki primerci mogu videti na severu Bačke, kod dvojice domaćina u Bikovu, zatim u okolini Bačke Topole i Vršca i u Zasavici. Ovaj veliki borac za očuvanje starih, autohtonih rasa životinja, kaže da se nada da će se sve više mladih domaćina odlučiti za uzgoj podolaca. A sve to u cilju da u pretragama na internetu, vezano za tu rasu goveda, uz “status” više ne bi stajalo: ugrožena rasa.
