U Srbiji ima nešto više od hiljadu registrovanih seoskih domaćinstava, koja se bave turizmom. Boravak u seoskim domaćinstvima povećava se iz godine u godinu, pa se tako u 2017. udvostručio broj stranih gostiju. Ipak, iako u zamahu, turista bi bilo i više kada bi imali adekvatnu radnu snagu, ali i asfaltirane puteve.
„Osim za domaće i za goste iz okruženja, ovaj vid turizma popularan je i kod turista iz Izraela, Turske, a u poslednje vreme dolazi i veliki broj kineskih turista. U ruralnim područjima ne može da se živi samo od poljoprivrede, tako da je ova vrsta turizma od ogromnog značaja, jer se povećava prihod seoskih domaćinstava, a unapređuje se i turistička ponuda nekog područja.“ – kažu u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija.
A šta pokazuju računice? Isplati se pokrenuti ovaj posao. Da bi jedno domaćinstvo koje u proseku ima od osam do 12 ležajeva moglo da se bavi seoskim turizmom, potrebno je u startu da uloži od 10.000 do 15.000 EUR kako bi kuću adaptirali za goste. To podrazumeva izgradnju savremene kuhinje, rekonstrukciju soba i ugradnju kupatila, kao i sistema za grejanje.
Investicija se isplati tek nakon treće godine, a zarada, kada su puni kapaciteti, iznosi od 9.000 EUR za turističku sezonu. Naravno, što je više ležajeva i objekata, to se prihodi uvećavaju.
Od kuće do seosko-turističkog kompleksa
Da je tako potvrđuju u seoskom domaćinstvu Gostoljublje iz okoline Kosjerića. Još pre 16 godina Marija i Željko Sredić kuću na imanju na obroncima planine Maljen u selu Mionica, registrovali su kao prostor za izdavanje. Vremenom su došli na ideju da prošire posao i prilagode ga savremenom gostu.
Danas, na 12 hektara, smešten je seosko-turistički kompleks sa sedam vajata i bazenom Gostoljublje. U njemu svi imaju zaduženja – Marija sa majkom oko pripremanja hrane, njen suprug Željko oko marketing strategije i animacije gostiju, dok otac brine o održavanju farme. Za najmlađe goste zaduženi su njihova deca Nevena i Vukašin.
A ko su gosti etno domaćinstva? Najviše je mladih bračnih parova sa decom, oko 90%, većinom iz Beograda (oko 70%), a sve više je i stranaca iz Austrije, Francuske, koje divčibarski predeli podsećaju na njihovu zemlju.
Ima i onih na proputovanju do mora, Rumuna i Čeha. Zahvaljujući internetu svima su dostupni za rezervacije.
Posla ima toliko da porodica Sredić angažuje i lokalno stanovništvo, naročito domaćice.
„Željko je organizovao domaćice bez posla u udruženje Maljenske domaćice koje prodaju sir i kajmak, jaja, sušeno meso, rukotvorine. Mi ne možemo da proizvedemo koliko nam treba, tako da nam itekako znači saradnja sa komšijama. A oni se trude, prepoznaju šansu za posao,“ – priča Marija.
Ono što je glavni izazov koji je pred njima je kako da produže turističku sezonu, da domaćinstvo radi tokom cele godine, a ne od proleća do jeseni. Rešenje su uvideli u pokretanju kreativnih radionica, ali i time da se organizuju pripreme sportista. Drugi izazov je adekvatna radna snaga, koja na goste pored domaćina ostavlja i najveći utisak.
Volonterski turizam
Brojni su načini zarade u etno turizmu. Tako se vremenom razvila i posebna oblast agro-turizam, i to u Počekovini, gde vlasnik jednog domaćinstva goste angažuje da mu pomažu u voćnjaku i destileriji, i na taj način svojim radom plaćaju smeštaj.
U pitanju je takozvani volonterski turizam, koji je kod nas u povoju, gde su ljudi zasićeni klasičnom hotelskom ponudom, a na ovaj način upoznaju mesto, ljude, mentalitet i način života. Uglavnom su to turisti na proputovanju, kao i oni koji žele da upoznaju život u Srbiji. Domaćini, s druge strane dobijaju pomoć u obavljanju svakodnevnih aktivnosti.
U jednom selu 15 domaćinstava i četiri restorana
Osim popularnih divčibarskih, fruškogorskih, zlatiborskih seosko turističkih predela i gazdinstava i u Istočnoj Srbiji postoje sela koja sve više dobijaju na turističkom značaju. Naročito ona pored banja. To je slučaj sa planinom Jastrebac, najzelenijom u Srbiji, bogatom izvorima i rečicama.
Na 1.800 metara pored Ribarske banje nalazi se etno selo Srndalje sa petnaestak seoskih domaćinstava. U selu postoje tri ribnjaka, dve vile, četiri apartmana i čak četiri restorana.
Ulaganja od 3.000 evra a zarada i do 10.000 evra
Cene za goste su povoljnije u seoskim domaćinstvima, nego u hotelima (u nekim slučajevima i 50%), pa je i to dodatni razlog sve veće popularnosti ovog vida turizma. S druge strane, zarade itekako ima.
Kad je sezona, restorani u selima u blizini banja imaju dnevni pazar i od 20.000 dinara, a oni veći i do 110.000 hiljada. Dnevni pazar prodaje slatka iz domaće radinosti i zimnice bude i do 6.000 dinara. Tako za leto čista zarada u dobroj sezoni može da se ostvari i to od 5.000 pa i do 20.000 EUR, u zavisnosti od veličine objekta!
Inače, da bi se otvorio jedan restoran u seoskoj sredini potrebna su minimalna ulaganja od 3.000 EUR (savremena kuhinja) kao i inventar. Trošak je niži ako se koriste već postojeći stolovi i stolice. Radna snaga nije problem, jer se angažuju članovi domaćinstva od kuvara do konobara. Dodatna prednost što se u pripremi jela koristi sopstveno voće i povrće iz bašte, pa i to snižava troškove.
Izvor: Agronews, Blic
