Francusko intenzivno baštovanstvo vuče korene iz tamošnje šesnaestovekovne pijačne prakse. U okolini Pariza i ostalih većih francuskih gradova razvijale su se komercijalne bašte sa namenom da gradsko stanovništvo snabdevaju svežim povrćem. Svoj vrhunac, ovakvo baštovanstvo dostiglo je na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek kada se kao model proširilo na Englesku a kasnije i na Ameriku. Postoji nekoliko osnovnih principa francuskog intenzivnog baštovanstva koji danas već uveliko predstavljaju standard u ovom vidu poljoprivrede.
Poboljšanje kvaliteta tla
Kako bi se formiralo ocedito i prozračno plodno tlo, francuski model podrazumeva duboko ručno kopanje. To može biti jedno prekopavanje zemljišta na dubini od 30-40 cm ili dvostruko kopanje do dubine od 60 cm kako bi se razbio površinski sloj zemlje i dopunio sa dobro odstojalim kompostom.
Cilj ovog fizički zahtevnog posla je da se zemlja razbije na što većoj dubini kako bi koren biljke mogao da se razvija vertikalno umesto da se takmiči sa susednom biljkom za hraniva iz zemljišta. Dodavanjem zrelog komposta zemljištu, postiže se da se poboljša struktura tla i u njega unesu nutrijenti neophodni za rast biljaka.
Izdignute leje za biljke
Izbeći zbijenost zemljišta u bašti, jedan je od osnovnih postulata francuskog intenzivnog baštovanstva. U te svrhe, baštovani pribegavaju tehnici sadnje biljaka u izdignutim lejama kako bi se izbeglo gaženje zemlje oko biljaka a ujedno i kako bi se sav raspoloživi prostor iskoristio za sadnju. Ipak, izdignute leje moraju biti tačno određene visine kako bi se postigla dubina tla neophodna za potrebe intenzivnog baštovanstva te kako bi se korenu biljaka omogućilo da raste vertikalno.
Takođe, ove leje za biljke ne bi trebalo da budu previše široko postavljeni kako bi se izbeglo ulaženje u njih i gaženje zemlje već da biljke budu u domašaju ruku sa ivice. Iz tih razloga, većina leja se i projektuje tako da ne budu širi od 120 cm čime se postiže jednostavan pristup njenom središu za sadnju, plevljenje i berbu, bez nepotrebnog ulaženje unutar leje.
Gusta sadnja
Ovaj princip podrazumeva sadnju kultura i do pet puta gušće nego u tradicionalnom povrtarstvu te nakon sadnje gotovo da i ne ostaje gole zemlje u bašti. Primera radi, crni luk koji se uobičajeno sadi na međurednom i rastojanju u redu od 15-20 cm, u intenzivnoj sadnji raspoređuje se na svega 7-8 cm razmaka.
Ovim se obezbeđuju daleko viši prinosi ali samo ukoliko je zemljište prethodno nađubreno kompostom i ako koren može da se razvija vertikalno a ne horizontalno, čime se izbegava da biljke ograničavaju jedna drugu u rastu. Preduslov za to je već pomenuto duboko kopanje.
Ostali benefiti zgusnute sadnje su ograničavanje razvoja korova, budući da za tako nešto nema slobodnog prostora, a ovakvom sadnjom postiže se efekat sličan malčiranju jer se redukuje gubitak vlage u zemljištu isparavanjem tla.
Udružena sadnja
Ono što se danas uobičajeno naziva združenom sadnjom, u praksi francuskog intenzivnog baštovanstva bilo je poznato kao međusadnja. Princip je taj da se istovremo sade biljke koje dobro koegzistiraju i međusobno ne sputavaju jedna drugoj rast.
Najbolji parovi za udruženu sadnju najčešće se pronalaze među potpunim suprotnostima: sporo i brzorastuće biljke, poput zelene salate i rotkvice, visoke i niske biljke, kao pasulj i zelena salata, zatim biljke dubokog i plitkog korena kao peršun i rukola, te konačno one koje odnoso mnogo hraniva iz zemljišta i one kojima je dovoljna manja količina hraniva, kao brokoli i grašak. Takođe, mogu se upariti i visoke biljke koje će praviti zasenu niskim kulturama od jakog sunca, poput kukuruza ili visokog pasulja sa zelenom salatom.
Još jedna varijacija principa združene sadnje je odložena sadnja gde se druga kultura sadi između prvobitno posađene kulture koja je ili posađena mnogo ranije ili joj je potrebno mnogo više vremena da sazri. Dok naknadno posađena kultura dostigne svoj puni oblik ona koja je prvobitno posađena je već uveliko izvađena iz zemlje.
Klasičan primer međusadnje je združivanje rotkvice sa šargarepom. Rotkvica svoj zadebljali koren formira u periodu od 3-5 nedelja i spremna je za berbu dok je šargarepi za sazrevanje potrebno od 70-80 dana. U momentu kada šargarepa sazreva, rotkvica je već uveliko izvađena iz zemlje.
Sukcesivna sadnja
Kod sukcesivne sadnje, presađivanje sadnica preovlađuje u odnosu na direktnu setvu. Jedini izuzetak je korenasto povrće koje ne podnosi dobro presađivanje. Kao i kod prethodno opisanih modela francuskog intenzivnog baštovanstva, ušteda prostora je i ovde ideja vodilja.
Presađivanjem zdravog rasada zelene salate u izdignuti krevetić, šanse da se u buduće formira glavica salate u punoj veličini daleko su veće nego ako se seme salate poseje direktno u zemlju. U slučaju loše klijavosti semena, između glavica salate može se pojaviti previše praznog prostora. Takođe, formiran rasad daleko bolje može da se nosi sa korovima od tek iznikle biljčice iz zemlje.
Plodored
Gajenje kultura u plodoredu je neophodna mera kako bi se održao balans nutrijenata u zemljištu, sprovodila kontrola štetočina i bolesti i čuvalo zdravlje zemljišta. I dok su zahtevi za sprovođenjem plodoreda isti za sve bašte i podrazumevaju detaljno planiranje i vođenje evidencije o rasporedu kultura, u slučaju francuskog intenzivnog baštovanstva postizanje plodoreda predstavlja nešto veći izazov budući da se raspolaže sa mnogo manje prostora za premeštanje biljaka.
Izvor: The spruce
