Između optimizma i pesimizma – tako bi se, ukratko, moglo opisati raspoloženje poljoprivrednika Zapadnobačkog okruga, kada je reč o 2021. agrarnoj godini – priča nam, tokom obilaska njegove farme goveda, Josip Parčetić, iz Gradine, nadomak Sombora. Kako kaže, prošla je još jedna godina, u kojoj su se nizala pompezna obećanja nadležnih o prosperitetu i raskošu, a na terenu su, svi bili svedoci tmurne realnosti – ispražnjenih štala i obora. Josip smatra da bi država, bez razlike, trebala da podrži svakog pojedinca koji želi da ostane da živi i radi na salašu, ali i da napravi jasan plan proizvodnje po regionima. Svedoci smo, kaže naš sagovornik, lutanja proizvođača, koji nemaju jasne smernice ni plan svoje proizvodnje, te se na terenu dešava da neko zasadi borovnice, pa ga ubrzo raskrči, isto važi i za uzgoj svinja, obori se čas pune, čas prazne, jer proizvođači ne mogu da isprate stalnu oscilaciju otkupne cene.
Rešenje problema je u povećanju otkupne cene
Josip kaže da su tamošnji proizvođači mleka počeli da rasprodaju svoja grla krava, jer im otkupna cena mleka, koja se nije menjala već 6 godina, ne pokriva ni osnovne troškove. Bez 55 ili 60 dinara po litru, kažu, nemaju računicu da ga proizvode. Kaže da su proizvođači mleka kivni jer je u drugim sferama života jasno definisana cena, kutiju cigara ćete platiti 300 dinara, litra kisele vode do 40 dinara, litru goriva plaćamo oko 170 dinara, ureu 118 dinara, i to se mora platiti.
Josip se zapitao zašto onda litra mleka, koju proizvode vredni srpski domaćini, ne može da košta 50 dinara. I ne odnosi se to samo na proizvođače mleka, već i jaja, svinja, pilića, bikova, koji uredno moraju da plate sve skuplje inpute, a kroz otkupnu cenu im se ne vrati čak ni uloženi novac, a o zaradi da i ne govore. Odgovor na to pitanje, pokušali su bački proizvođači, poput njihovih kolega iz ostalih krajeva Srbije, u više navrata, da dobiju od resornog ministra, ali bezuspešno. Zato su Parčetići odlučili da se posvete isključivo tovu junadi, iako ni ta proizvodnja nije obećavajuća.
Junad u Srbiji jedu najskuplju hranu u istoriji tova
Cena tovnih bikova je 2020-te godine bila 1,70 evra po kg, što je, kaže Josip nepovoljan iznos, ali ni u cenu od 2,40, koliko su otkupljivači plaćali 2021-ve godine, ne mogu da se uklope, jer ih uslovljavaju kupovinom teladi, čija cena je drastično skočila. Sve su skuplji i inputi, a hrana koju trenutno jedu junad, najskuplja je u istoriji tova, smatra Parčetić. Kilogram kukuruza je 28 dinara, sojina sačma 100 dinara, suncokretova pogača 45 dinara, te će sve manji broj proizvođača videti računicu u njihovom uzgoju. Tim pre, što je tržište, u pogledu konkurencije i cene, veoma nesigurno, već tokom ove godine, otkupna cena bi mogla da padne ponovo na 1,70 evra po kg. Slično kažu i drugi uzgajivači. Pogledajte obavezno i iskustvo proizvođača u video prilogu tov junadi u Crepaji – Tele skupo, hrana skupa, a bik jeftin.
Sudeći prema trenutnom stanju, tov junadi je posao koji nema svetlu budućnost, i samo najuporniji će se zadržati u njemu. Josip i njegov otac Franja, od koga je nasledio proizvodnju, ne žele da odustanu, jer ih u tom poslu, vodi pre svega, ljubav. Osim ljubavi, treba da posedujete i zemlju, savetuje ovaj bački proizvođač, kako biste obezbedili hranu za ishranu goveda, jer u suprotnom nećete imati nikakve kalkulacije. Pred toga, morate imati i adekvatne objekte, koje možete mašinski da čistite, s obzirom na to da je iz godine u godinu sve teže naći pomoćnu radnu snagu. Samim tim morate da posedujete i prateću mehanizaciju, poput rolo balirke, utovarivača sena, što nije jeftino, te, po njegovom mišljenju, tim poslom amaterski ne možete da se bavite.
Subvencije države jedina motivacija stočarima
Do pre par godina, Parčetići su u tovu držali i do 200 bikova, trenutno u objektima vode brigu o 125 grla bikova, ali su zbog neisplativosti, prinuđeni da redukuju svoje stado. Računica se veoma jednostavno može izvesti, kaže Josip. Trenutna cena teladi od 120 kilograma na domaćem terenu je 600 evra, za kilogram njegovog prirasta u proseku se utroši 7 kilograma kukuruza, što znači da bi se tele utovilo toliko da bi dobilo 4 kilograma mesa, ono mora da pojede 2.800 kilograma kukuruza. Ako to pomnožite sa trenutnom cenom od 28 dinara za kg kukuruza, dobićete iznos od sedamdesetak hiljada dinara. Dakle, tele ste platili 600 evra, objašnjava nam Parčetić, za njegovu ishranu treba da izdvojite dodatnih 600 evra, to je već 1.200 evra ulaganja.
U troškove se moraju uračunati i lekovi, radna snaga, a neretko se dešavaju i uginuća. Sve navedeno, razlog je da otkupna cena po kilogramu za bikove trenutno ne bi smela da bude niža od 2,20 evra. Tu je, po njegovom mišljenju, ključna uloga države, koja bi morala da poveća iznos subvencija na oko 250 evra, da bi proizvođači bili motivisani da rade makar za taj iznos. I da isplate budu redovnije, da ne budu dvogodišnja kašnjenja, kako kaže, pojedinim proizvođačima u tom kraju su tek sada isplaćene subvencije za 2019. godinu.
Od stočarstva može da se živi, ali ne i uživa
Sve je to uticalo i na slabiju ponudu bikova na domaćem tržištu, a sve je manje i pouzdanih otkupljivača, osim nekoliko ovdašnjih klanica. Kupci sa Kosova, koji su se godinama snabdevali u Srbiji, su se, kaže Josip, preorijentisali na hrvatsko, mađarsko i češko tržište. Josip kaže da je srećna okolnost što je uspeo da uspostavi korektnu saradnju sa jednim ozbiljnim otkupljivačem, što nekoliko godina unazad nije bio slučaj, svaka godina je bila neizvesna kada je reč o plasmanu bikova.
Stočarstvo je postalo profesionalni posao, zaključuje Josip i procenjuje da će se stočni fond znatno smanjiti, jer se, zbog velikog rizika, sve manji broj starih proizvođača odlučuje za nastavak uzgoja bikova. Mladim proizvođačima, koji bi voleli da se upuste u taj posao, ovaj iskusni 42-ogodišnji stočar, u ne baš optimističnom tonu, kratko poručuje da је sigurnije da se odluče za neku drugu profesiju, jer je stočarstvo mukotrpan i neizvestan posao.
