Stara planina – još uvek nedovoljno istraženi biser prirode Srbije, svojom nesvakidašnjom lepotom i divljinom plenila je stotinama godina unazad, a bila je i mesto susreta brojnih ovčara i kozara Istočne Srbije. Samo bila. Na brdima, koja su se nekada belela od ovaca i koza, u gorštačkom bespuću, zatičemo našeg domaćina, Tomicu Vrtikapu, jedinog uzgajivača alpino koza u selu Kalna, nedaleko od Knjaževca. Razgovor započinjemo u ne baš optimističnom tonu.
Tište ga, kaže, brojni problemi. Od neuređenog tržišta, preko nesigurnog plasmana, nebrige države, slabije prodaje a, pre svega, loše trenutne cene kozjeg mleka i sira. Pre četri godine, kada je kupio svoje prvo stado koza, na nagovor svog prijatelja, video je, kaže potencijal u toj proizvodnji. Godine su ga, kako nezadovoljno dodaje, demantovale.
Godine potrošile početni entuzijazam
Tomica kaže da je razočaran činjenicom da su tamošnji meštani upali u neku vrstu letargije i zimskog sna i da ih ni njegovi brojni apeli da se pokrenu i osnuju mini udruženje, čime bi, makar donekle dobili na snazi, nisu urodili plodom.
Trenutno u tom kraju, sve ukupno po gazdinstvima knjaževačkih domaćina, ima 100-tinak koza, od čega je 70 njegovih, a imaju potencijala, prema njegovoj proceni, za uzgoj minimum 10 hiljada grla.
Biće teško, nastavlja Vrtikapa, sve dotle dok država bude tolerisala nesavesne proizvođače, koji proizvode lažni kozji sir, koristeći mešavinu kravljeg i kozjeg mleka, uz dodatak raznih aditiva i konzervansa, što njih, organske proizvođače zdravstveno bezbednog sira, od 100 posto kozjeg mleka, dovodi do ruba propasti.
Ne ide im u prilog ni trenutna cena kozjeg sira, koja nije čak ni ujednačena u svim krajevima Srbije – nezadovoljno dodaje Tomica. Dok se u pojedinim gradovima po Vojvodini prodaje i za hiljadu dinara za kilogram, oni za njega jedva mogu da dobiju i 500 dinara, pa čak ni za dimljeni ili one sa dodatkom suvih šljiva ili sremuša sa obližnjih njiva.
Tomica kaže da su domaći potrošači još uvek nenaviknuti na kozji sir te da bi jedna od misija kozara trebalo da bude i podizanje svesti o svim prednostima konzumiranja mleka i proizvoda od mleka tih pitomih životinja. A da biste uspeli da proizvedete kvalitetne i zdrave kozje proizvode, neophodno je da se od samog početka pridržavate određenih smernica.
Smernice za proizvodnju kvalitetnih mlečnih prerađevina
Najbitnije je, kako navodi Vrtikapa, da se izabere kvalitetno matično stado i na to se nadograđuje sve ostalo. Neophodno je kozama obezbediti dovoljno livadskih pašnjaka, sa raznovrsnim biljnim vrstama. A kao treću stvar na koju svaki kozar mora da obrati pažnju navodi nužnost formiranja sopstvenog matičnog stada, zadržavanjem minimum deset posto grla rođenih na vašoj farmi.
Jabuke, šljive, orasi, lekovite biljke, seno, kukuruz – samo su neke od namirnica kojih se naš domaćin mogao u trenutku setiti, a kojima hrani svoje koze tokom cele godine. Zahvaljujući organskoj ishrani, postigao je, kako kaže, da se za poslednjih četiri godine nije susretao sa bolestima niti uginućem svojih životinja. A dobar je i kvalitet mleka koji mu daju, u proseku 2 litra po grlu dnevno.
Iako je, kako kaže Tomica, nezahvalno da se prave bilo kakva poređenja sa farmama u zapadnim zemljama, koje je imao prilike da poseti, smatra da ne zaostajemo za njima, naročito ne kvalitetom mleka. Neke od modela austrijske proizvodnje, naročito tip štalskih objekata i izmuzišta, primenio je i na svojoj mini farmi, ušuškanoj na Midžoru, na 600 metara nadmorske visine.
Reč stručnjaka
Sa više optimizma na celokupnu situaciju gledaju u Savetodavnoj stručnoj službi „Poljoservis“ u Knjaževcu, čiji stručni saradnik Živorad Jovanović o farmi Vrtikape govori sve u superlativu.
Jovanović je, kako ističe, donedavno radio u Agenciji za razvoj opštine Knjaževac, te je imao uvid u broj prijava tamošnjih meštana za podsticajna sredstva za započinjanje posla kozarstva ali je to, kako primećuje, još uvek premali broj zainteresovanih, imajući u vidu ogromne potencijale Zaječarskog okruga.
On navodi podatak da je gotovo jedna trećina netaknute prirode, što je idealno za razvoj ovčarstva i kozarstva. Smatra da bi država trebala da preduzme odlučnije korake u osnaživanju srpskih domaćina na selu i njihovom podsticanju za tu stočarsku delatnost.
O planovima u budućnosti
Iako mu je entuzijazam sa kojim se upustio u proizvodnju pre četiri godine, pomalo splasnuo, još uvek ga drži elan, tim pre što će mu se i sin uskoro pridružiti na farmi, nastavlja priču Tomica Vrtikapa.
Sve intenzivnije razmišlja o nabavci hereford goveda, kako bi zasnovao proizvodnju po sistemu krava tele na, opustelim pašnjacima istočne Srbije, a žao mu je i podignutih objekata. Kaže da je isuviše novca investirao u njih da bi dozvolio da ostanu prazna.
U toj nameri ohrabrila ga je, kaže, i vest da je naša zemlja potpisala ugovor sa Turskom ali i drugim zemljama o izvozu telećeg mesa, te je prepoznao svoju šansu u tome.
Na kraju našeg razgovora, na naše pitanje, kako ćemo ga predstaviti za dve godine, kada ga ponovo budemo snimali, kao stočara, voćara ili preduzetnika, Tomica odlučno odgovara – „Samo kao stočara. U protivnom neću ni pristati na snimanje“.
Opširnije pogledati u prilogu.
