Južni vetar i dani bez obilnih kiša tokom maja, veoma su obradovali naše domaćine, Voju i Dragišu Martinović, poznate pčelare iz sela Neresnica, čiji se med sa homoljskih planina, godinama unazad smatra brendom Kučeva i okoline. I to ne bez razloga. Ogroman su trud, znanje ali, pre svega ljubav, uložili proteklih godina, kako bi se izborili za svoje „mesto pod suncem“, priča nam o počecima , 76-ogodišnji Voja Martinović.
Sedamdesetih godina, uz težak rad u rudniku bakra u Majdanpeku, imao je potrebu za nekom oazom mira. Kupio je najpre 7 košnica, mislio je da će se pčelarstvom baviti isključivo iz hobija. O malim tajnama velikih pčelara, saznavao je ponešto od komšija, koji su se time bavili, a veći deo od kolega u kučevačkom udruženju pčelara „Pek“. Danas na njihovom imanju pčele vredno proizvode med u 170 košnica, Dadam-Blatovih i Langstrot-Rutovih, a mnoge su i sami napravili.
Odličan su, kaže, tandem sa sinom Dragišom, koga nije morao da nagovara na to da mu se priključi u pčelarenju. Navikao je na pčelinje ubode još u mlađim danima.
Vode naši domaćini brigu i o kravama simentalske rase, koje im zahvalno daju zdravo mleko. Par stotina metara od štale, nalaze im se košnice sa, kako nam je u šali rekao Vojin sin, „stokom koja se ne veže“- vrednim pčelama. Stabilno su, kaže Voja, prezimile njihove radilice, u dobroj su kondiciji, nisu imali problema ni sa varoom, tako da su se nakon prvih signala iz prirode, razletele po medonosnim pašnjacima širom Srbije. Razne su destinacije obišle njihove pčele, najvrednije su bile na dušmanićkim pašnjacima, a ovih dana njihovo zujanje čuje se u okolini Vrbasa.
Definicija uspešnosti u pčelarenju, kaže Dragiša, ne postoji ali ako se naoružate strpljenjem uspeh vam je, kao i u svakom drugom poslu, zagarantovan. Pčelarska sezona počinje u avgustu, ukoliko ne bi odradili sve na vreme, ovi poznati odgajivači pčela, poslovali bi sa gubitkom.
Nisu Martinovići, kako je rekao Dragiša „omanuli“ svih ovih godina. Naprotiv. Broj košnica povećavao se iz godine u godinu, zahvaljujući čemu su obezbedili sigurnog kupca, kompaniju „Medino“, koja važi za najvećeg otkupljivača meda na Balkanu. A teglice sa njihovim slatkim nektarom od livadskog, bagremovog i lipovog meda, po ceni od 4 evra, završile su i u nemačkim, italijanskim i švedskim ostavama. Na naše pitanje, šta je po njegovom mišljenju, glavni razlog što se njihov med unapred rasprodat, on skromno odgovara da ih godinama preporučuje isključivo kvalitet, prodaje se samo vrcani med koji se direktno izvadi iz rama, a koji su proizvele pčele.
Dok smo degustirali njihov bagremov med, Voja Martinović nam se požalio da njih, poštene dugogodišnje proizvođače, poslednjih godina istiskuju sa domaćeg tržišta preprodavci falsifikovanog, duplo jeftinijeg meda. Ovaj iskusni proizvođač, pojasnio nam je kako da najlakše prepoznamo 100 posto prirodni med, a ne mešavinu veštačkih aroma i šećera. Pored cene, koja neminovno diktira kvalitet, jedan od pokazatelja jeste taj da prirodni med nije lepljiv, da se na visokoj temperaturi karamelizuje. On ističe da med ne sme biti kristalno providan pošto je njegova konzistencija onda praktično vodenasta.
U postizanju pomenutog kvaliteta, za koji su dobili brojne zlatne i šampionske nagrade, umnogome im pomaže i savremena tehnologija. Ramovi, koje su pčele vredno napunile, stavljaju se u centrifugu za vrcanje. Ramovi se potom ponovo vraćaju u košnice kako bi ih neumorne pčele očistile i pripremile za novi ciklus. Voja kaže da, iako upotreba tih ramova nije neograničena, dva do tri puta mogu da posluže svrsi, a svakog proleća i leta ih je neophodno obnoviti.
Voleli bi Martinovići da kupe još opreme za rad ali im država, još od prošle godine, kasni i sa povraćajem obećanih 40 posto sredstava za subvencije za obnavljanje opreme. Ali nisu kivni na državu. Kažu da su im subvencije od 720 dinara po košnici, trenutno dovoljne kako bi rentabilno poslovali. Dragiša napominje da se od pčelarstva može solidno živeti ali da je neophodno dosta odricanja i mukotrpnog rada.
Da rade hoće! – da se proširuju, kažu Martinovići, za sada nemaju uslova. Nadaju se da će im se u narednim godinama reprizirati 2009. i 2015. godina, kada su imali rekordno dobre prinose. Iako u kući imaju obe blagodeti – i meda i mleka, pčelarski život, pod otvorenim nebom, gde vrebaju brojni rizici, nije im baš uvek lagodan, ali kako dodaje Dragiša Martinović, kada se ne bi nadali medonosnim godinama, više se ne bi ni bavili tim poslom i sa osmehom dodaje – „Život pčelara je sladak, ipak je sladak!“.
Opširnije pogledati u prilogu.
