Uzgoj ovaca kao deo prakse
Aleksandar Belenzada iz sela Tomislavci kod Bačke Topole je student Poljoprivrednog fakulteta. Najbolju praksu je svakako imao i ima na svom gazdinstvu. On sa svojom porodicom, a posebno sa bratom blizancem, vodi porodično poljoprivredno domaćinstvo. Ljubav prema selu spoznao je još od malena, a ljubav prema životinjama je nasledio i od svog oca, koji je bio veterinar. Danas u dvorištu ima i koze i svinje. Međutim, primat lagano preuzimaju ovce. Prve ovce koje su nabavili bile su rase virtemberg pa su pri toj rasi ostali i dan danas.
“Kada smo brat i ja imali 15 godina, zamolili smo oca da nam kupi ovce. I poslušao nas je. Nabavio je virtemberg ovce i pri toj rasi smo ostali i danas. Tada su bile atraktivne, a nama se i sviđaju, pa nismo menjali.” – kaže Aleksandar.
Pašnjaci – zabranjeni ideal
Danas u toru imaju 50 ovaca, a neki cilj je stado od 150 grla, kaže Aleksandar. Uslove za to svakako imaju, pre svega zbog blizine pašnjaka koji se nalazi odmah ispod porodične kuće. Nekada su ovde ljudi držali daleko veći broj stoke nego što je to danas i to baš zbog pašnjačkog potencijala. Bilo je organizovanog čuvanja stoke, za šta je bio zadužen čoban kojeg su ljudi plaćali za taj posao. On je odlazio po stoku i vraćao je dva puta dnevno. Međutim, danas je stočni fond u selu smanjen, a zabranjeno je i teranje stoke kroz selo. Belenzadama to i ne smeta, jer žive pored samog pašnjaka, te su im ovce bar pola godine na paši. A sve to, matematiku čini daleko pozitivnijom, priča nam naš domaćin.
“Na našu sreću i na sreću ovaca imamo pašnjak. One su po sedam meseci na paši. Pašnjak je veoma kvalitetan, ima puno kvalitetnih trava. Tako da se isplati držati ovce. Osim paše, tu je i kukuruz, detelina i silaža koja je po meni najisplativija.”
Siguran plasman bolji od subvencija
Ovčarstvo je proteklih nekoliko godina u ekspanziji, ali Aleksandru se čini da to polako jenjava. Subvencije jesu mnogima bile motiv za ulazak u svet ovčarstva, međutim nije reč o jednostavnom poslu, priča nam Aleksandar. On i njegova porodica su držali ovce i kada nije bilo tako primamljivih subvencija. To vole i neće odustati čak i ako ne bude podsticaja te vrste. Koji pak apsolutno dobro dođu svakom mladom ovčaru, dodaje naš sagovornik. Sa cenom jagnjadi nije uvek zadovoljan, međutim ima nakupaca, pa bar prodaja nije problem.
“Cena je od 230 do 300 dinara i tako je već godinama. Čuo sam da su Arapi otkupljivali muške, ali ta priča nije stigla i do nas.” – kaže Aleksandar.
Priča o izvozu jagnjadi zvuči kao dobro rešenje, smatra Aleksandar. Kada postoji tržište, i ljudi će sigurnije ulaziti u ovaj posao. Tada se mogu praviti i planovi, kalkulacije. Možda bi to vratilo i zadruge, kaže naš domaćin koji ima ambiciju da osnuje udruženje ovčara u tom delu Vojvodine. Do tada, radiće na uvećanju stada i to od svojih ovaca. Važna mu je oštra selekcija, a ne kvantitet, pa lagano. A do ostvarenja svojih ambicija može samo uz pomoć porodice. Na kraju krajeva ona je i najvažnija karika na svakom putu, ističe Aleksandar.
