„Gročanska Kalifornija“ – epitet je koji voćari iz sela te beogradske opštine, služeći se raznim akrobacijama, pokušavaju da opravdaju duži niz godina. Na tom putu nailaze na brojne barijere, kako u toku proizvodnje tako i prilikom plasmana proizvoda. Priroda im često nije naklonjena a ni oscilacije u ceni im nisu „vetar u leđa“. Plantaže imaju. Motivacije za napredovanjem takođe. Nedostaju im adekvatne stručne smernice i snažnija podrška države, koja bi ih uverila u to da su na pravom putu.
Iskustva proizvođača
Aleksandar Moravčević iz sela Zaklopača, mladi magistar prava, jedan je od njih.On spada u red onih proizvođača kojima je poljoprivreda sekundarna delatnost, što je u tom kraju uobičajeno. Deo dana provede u kancelariji na Voždovcu, a drugi deo u „laboratoriji pod vedrim nebom“, na nasleđenim plantažama jabuka i kajsija. On kaže da su tamošnji proizvođači svesni ograničenih mogućnosti države.
Aleksandar je mišljenja, da država pomaže u skladu sa svojim ograničenim mogućnostima, ali da bi im olakšavajuća okolnost bila i veća izvesnost, navodeći primer subvencija, koje neretko kasne. Na proizvođačima je, kako konstatuje, da iskoriste čak i te ograničene subvencije a na državne organe apeluje da se aktivnije uključe i da sa paorima uspostave neku vrstu kohezije, partnerske saradnje na opštu dobrobit.
I Lazar Đorđević, mladi proizvođač jabuka i krušaka iz susednog sela Kamendol, kaže da bi im podsticajna sredstva države dobrodošla ali da, u iščekivanju tih dana, svoju proizvodnju baziraju, pre svega, na novcu od prodaje jabuka. Više je faktora, kaže on, koji će određenog proizvođača izdvojiti u odnosu na ostale ali je kvalitet svakako presudan i to će mu, kako optimistično dodaje, biti svojevrsna „zvezda vodilja“, u godinama koje slede.
Pristup i principi proizvodnje Lazarovih rođaka i prvih komšija u selu, Đorđevića, menjali su se iz godine u godinu, zahvaljujući, pre svega, mladoj energiji, nastavljaču porodične tradicije, Ratku Đorđeviću. Ratko kaže da se služio jednostavnom logikom, da, ako su njegovi baka i deda, i u mnogo težim uslovima uspeli solidno da žive od voćarstva, onda je u eri digitalizacije i savremene mehanizacije, uspeh, nesumnjivo, na njegovoj strani, smatrajući to i komparativnom prednošću.
Savetodavne službe „saveznici“ voćara
Naši sagovornici složni su u oceni da je u njihovim proizvodnjama najlakša bila početna faza, odnosno podizanje zasada. U drugoj i svakoj narednoj fazi nastupaju potencijalni problemi i borba, kako bi svoje sadnice uspeli da održe u dobroj kondiciji, a samim tim i da ih prodaju na sve zahtevnijem tržištu. Stručnjaci savetodavnih poljoprivrednih službi najveći su im saveznici u postizanju tih ciljeva.
Našem sagovorniku iz Poljoprivredne savetodavne stručne službe u Padinskoj Skeli, magistru voćarstva, Dejanu Marinkoviću, telefoni neprestano zvone, s obzirom na to da zbog obima posla i velikog broja odabranih gazdinstava, nije u mogućnosti da bude i fizički prisutan u datim fazama proizvodnje. Iskoristili smo Miholjske septembarske dane, da na pomenutim gazdinstvima, ukaže na najčešće greške koje voćari u tom kraju prave. Najpre na primeru domaćina koje smo i sami posetili.
Najčešće greške
Iako su Moravčevići postigli solidne prinose, nepovoljne klimatske prilike loše su se, kako primećuje Marinković, odrazile na sam kvalitet plodova. Mišljenja je da će najveći deo roda porodice Moravčević, ove godine, nužno završiti kao sirovina za pravljenje rakije.
Marinković se prisetio prošlogodišnje situacije, kada je većini proizvođača jabuka podbacio rod a cena je bila zadovoljavajuća, ali pamti i obrnute situacije. Sve su to parametri koji se, kako dodaje, prelamaju u glavama proizvođača, kada je u pitanju odabir nekih od agro ili pomotehničkih poteza.
Zbog toga ga ne čudi da je kod Moravčevića izostalo proređivanje plodova u trenutku dok je još bio veličine oraha. Ručnom proređivanju, ovaj poznavalac prilika u voćarstvu, daje apsolutnu prednost u odnosu na hemijsko, naročito na manjim zasadima.
Oscilacija u proizvodnji glavna je reč u vokabularu, bilo stručnjaka, bilo samih proizvođača. Ona je odigrala ključnu ulogu u ovogodišnjem bilansu Moravčevića, kada su u pitanju zasadi jabuka a ostavila je traga i na rodu kajsija. Ali ne i na kvalitetu i ceni.
Ogledna polja za „testiranje“ sorti
Marinković kaže da su tamošnji voćari bez mnogo premišljanja prihvatili njegov savet da se okrenu i nekim novim, ranim, domaćim, mađarskim i italijanskim sortama. Nisu retke situacije da tamošnji voćari formiraju ogledna polja na kojima testiraju određene sorte kajsija i, ukoliko se pokažu dobrim, podižu prve zasade. Kajsija se, dodaje on, u Grockoj gaji na oko dve hiljade hektara i spada u red najdinamičnijih proizvodnji tog kraja.
Među bolje zasade, ovaj ekspert za voćarstvo, ubraja Lazarove i Ratkove plantaže jabuka, u obližnjem selu Kamendol. Proizvodnju svojih dedova i očeva, ovi mladi momci, oplemenjuju i udahnjuju im novi život. Na oko 9 hektara plantaža porodica Đorđević decenijama unazad uzgaja jabuke, breskve, kajsije i stono grožđe.
Dobra agrotehnika i protivgradna zaštita
Razgovor smo snimali na plantaži koja je podignuta pre dve godine na mestu gde im je, zbog posledica grada, koji je česta pojava u tom kraju, gotovo potpuno uništio pređašnji rod. Dobrom agrotehnikom i protivgradnom zaštitom uspeli su da oporave svoje mlade sadnice koje su dve godine nakon elementarne nepogode, u odličnoj kondiciji.
Đorđevići su se opredelili za više sorti jabuka među kojima su najdominantniji zlatni delišes i crveni delišes, pre svega da bi zadovoljili zahteve što zapadnog što istočnog tržišta. Nabavkom sistema za navodnjavanje, kako dodaje savetodavac, porodica Đorđević zaokružila je svoju proizvodnju i svrstala se u red njegovih najuzornijih odabranih gazdinstava.
Govoreći o uzgojnom obliku, on navodi podatak da je reč o visokom vretenu, da su sadnice u tom voćnjaku sađene sa razmakom od 10 centimetara, te da nisu u pitanju dvogodišnje knip sadnice, ali da su odgajane kao da jesu. Jedna od prednosti Đorđevića jeste i činjenica da imaju sopstvenu proizvodnju sadnica što im dodatno pojeftinjuje poslovanje.
Kada želja za profitom postane jedini cilj
Rezultati su vidljivi i na plantažama japanskih šljiva, koje je jedan od domaćina podigao eksperimentalno pre par godina u ataru sela Zaklopača. Dobar i bogat rod ali kome ga prodati. Marinković kaže da se tamošnji voćari dovijaju na različite načine, a sve u želji da tržištu ponude nešto ekskluzivno, ne konsultujući se prethodno ni sa kim, osim sa svojom neukroćenom ambicijom i nezaustavljivom željom za ekspresnim profitom, neretko doživljavajući fijasko.
U prilog tome, on navodi iskustva pojedinih italijanskih voćara, o čijem radu je bilo reči na jednoj od stručnih prezentacija u Južnom Tirolu, kojima je nedavno prisustvovao. Na predavanju je naglašena snažna potreba izdvajanja pojedinaca iz gomile proizvođača specifičnim proizvodima ali, kako je istaknuto tom prilikom, da bi cela ta ideja mogla da bude do kraja realizovana, potrebne su i veće količine odabranog voća, s obzirom na to da kvantitet podrazumeva i kontinuitet u radu.
Na naše pitanje treba li, po njegovom mišljenju, ohrabrivati i druge proizvođače na podizanje zasada japanskih šljiva ili drugih netipičnih voćnih vrsta za ovo podneblje, Marinković kratko dodaje da su evropske sorte šljiva, među koje ubraja i domaće, još uvek bez premca.
„Jednom voćar – zauvek voćar „
Savetodavac Poljoprivredne stručne službe u Padinskoj Skeli na kraju napominje da, uprkos okrutnim klimatskim i tržišnim uslovima i odsustvu mogućeg navodnjavanja, u Grockoj su proizvođači ostali dosledni i nisu evidentirane mešovite proizvodnje.
Povećava se broj onih koji se bave takozvanim profesionalnim svaštarenjem, fokusirajući se na dve ili više voćnih vrsta, poput Aleksandra, Lazara i Ratka sa početka naše priče, ali se oni svi drže maksime – „Jednom voćar – zauvek voćar „!
Opširnije pogledati u prilogu.
