Timijan je lekovita, začinska i medonosna biljka. Sadrži mnoge aktivne supstance, a njegova antiseptična dejstva su bila poznata još u Antičko doba. U narodnoj medici se koristi za ublažavanje respiratornih i digestivnih tegoba, a njegovo lekovito dejstvo potvrđeno je i savremenim istraživanjima.
Timijan (lat. Thymus vulgaris), ili kako se još naziva pitoma majčina dušica, vrtni timijan i timas, je zimzelena, polužbunasta biljka. Kako domaće ime i sugeriše, bliski je srodnik majkine dušice. U pitanju je višegodišnji grm koji ima razgrate stabljike obrasle retkim dlakama i visok je svega 30-50 centimetara. Koren ide u dubinu do 50 cm, a listovi su sitni, čvrsti, duguljasti, jajastog oblika i sivo zelene boje, dok su cvetovi sitni, bele do ružičaste boje. Timijan ima aromatičan i prijatan miris, dok je ukus oštar i pomalo gorak.
Uslovi za uzgoj timijana
Može da se gaji na plodnom, ali i na krečnjačkom zemljištu, a ne smetaju mu ni kisela zemljišta. Voli sunce i blagu klimu, a može da se gaji na terenima do 2.500 metara nadmorske visine. Optimalna temperatura za razvoj je 20-30 stepeni Celzijusovih, mada može da izdrži i niske temperature.
Pošto je koren dosta razgranat sa dobrom usisnom moći jako dobro koristi vlagu iz zemljišta, te nije zahtevan po pitanju navodnjavanja. Naprotiv, ne podnosi jako vlažna i zabarena zemljišta i ako je godina jako kišovita, tada opada koncentracija etarskog ulja (Stojčevski, Kire (2011). Priručnik za gajenje lekovitog i aromatičnog bilja).
Timijan kao začin
Baštenski timijan i njegovi gajeni varijeteti imaju jaču i delikatniju aromu od grupe kojoj pripada majkina dušica. Timijan se idealno kombinuje sa belim lukom, paradajzom, maslinama i vinom i tako čini podlogu za mediteransku kuhinju. Posebna prednost je što mu ne smetaju visoke temperature i njegov jak ukus se kuvanjem ne menja. Dodaje se jelima od mesa, divljači, gljiva i povrća. Posebno je interesantan kao začin jelima koja se pripremaju na roštilju, a dodaje se i nekim pecivima. Smatra se da pospešuje varenje jako masnih obroka (Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja).
Upotreba timijana u lekovite svrhe
U lekovite svrhe se koristi nadzemni deo biljke u vreme cvetanja. Lekovito je etarsko ulje koje sadrži i do 50% timola, aromatičnog jedinjenja sa izraženim antiseptičnim dejstvom, zatim karvakrol, linalool, geraniol i borneol. Osim etarskog ulja, herba timijana sadrži i tanine, flavonoide (apigenol, luteolol), saponine, glikozide, pentozan, smolu, soli kalcijuma i mangana, i vitamine K i C.
Prema navodima Instituta „DR Josif Pančić“, aktivni sastojci timijana uspešno smiruju napade kašlja kod bronhitisa, emfizema, stanje asme ili alergije na polen. Takođe, uspešno se primenjuje kod prehlade, angine, upale srednjeg uha. Zatim, može da ublaži crevne kolike, grčeve, nadimanje. Antiseptična svojstva timola povoljno deluju na zaustavljanje razvoja crvenih bakterija zbog kojih se dobija dijareja, a blagotvorno deluje na normalizaciju crevne flore i eliminisanje Helicobacter pylori. Antbakterijska, antiviralna i antifungalna svojstva timijana doprinose ublažavanju respiratornih i urinarnih infekcija.
Kako dalje navodi Institu, jedne od studija koje su izvedene na laboratorijskim životinjama potvrdile su i povoljno dejstvo kombinacije ekstrakata timijana i ruzmarina na održanje koštane mase, poboljšanje mineralne gustine kostiju, povećanje nivoa kalcijuma i vitamina D3 u krvi, kao i prevenciju upale i oksidativnog stresa.
Ovo su samo neka od pozitivnih dejstava male biljke, koja puno daje.
Važna napomena: Primena lekovitih biljaka, lekovitih delova biljaka i lekovitog bilja je informativnog karaktera. Obavezno se prvo konsultujte sa svojim lekarom, pre bilo koje primene.
