„Čovek kada nabavi konja – propadne, ako hoće malo brže da propadne – on nabavi dva konja“ – kaže pomalo u šali a pomalo i rezignirano naš domaćin iz mačvanskog sela Drenovac, Borisav Geratović, u kojem su nekada gotovo svi meštani imali po desetak konja. Ta slika se vremenom potpuno promenila, sve je manje konja koji jure njihovim sokacima, a posao odgajivača tih životinja, sve manje je isplativ.
Sve je manje konja koji jure sokacima
Borisav kaže da je pomalo već i istrošena faza „ovo se radi iz ljubavi“, ali je u njegovom slučaju zaista tako. Tu ljubav, kako nastavlja naš sagovornik, raznim aktivnostima pokušava da prenese i na druge ljude, pre svega na mlađe generacije, kako bi mu se što ređe ponavljale situacije, poput nedavne, kada gradska deca koja su prisustvovala na paradi konja, nisu umela da prepoznaju te životinje upoređujući ih sa kravama.
Život bez konja nezamisliv
Prepoznatljiv je naš domaćin i po kravama, trenutno se na njihovoj farmi vodi briga i o 15 muznih krava, koje mu mesečno daju oko tri hiljade litara mleka. Život na selu i mlečno govedarstvo, sve su manje kao u onoj staroj narodnoj izreci „med i mleko“, kaže ovaj poznati Mačvanin. Kvalitetnih grla i zdravog, domaćeg mleka ima na više domaćih farmi ali je otkupna cena „gorka“. Ali bi mu bez proizvodnje mleka, nastavlja on, uzgoj konja bio nezamisliv.
Značajni su mu, svih ovih godina, i saveti diplomiranog inženjera stočarstva, Zorana Kozline, iz Poljoprivredne stručne službe u Šapcu, koji im je i ovom prilikom dao preporuke oko pospešivanja kvaliteta mleka, pre svega putem njihove ishrane.
Članovi porodice Geratović, od najmlađeg do najstarijeg, svi su zaljubljenici u život na selu, a ljubav prema konjima jednostavno im teče venama – priča nam naš domaćin, dok se lagano vozimo fijakerom kroz njihovo selo, uz samu obalu Save. Upregli su naši domaćini za ovu priliku najlepše konje, koji su sada već retki primerci koji, laganim kasom, podižu prašinu sa asfalta u mačvanskim selima.
Konji Geratovića i radni i paradni
Još malih nogu učili su ga roditelji da mu nijedan seoski posao ne sme predstavljati teret ali i da su životinje sastavni deo njihove porodice. Najstariji član domaćinstva, Tomislav kaže da su im, uz dva traktora, konji nezamenjiva vučna snaga na poljima tokom letnjih meseci. Na njihovom imanju trenutno je 14 konja različitih rasa, od „Pinto“ konja do lipicanera, svih boja. Ponosni su Geratovići na svoje pitome, disciplinovane i dresirane konje.
„Drenovačka fijakerijada“ oživela selo
Čuveni su u tom kraju kao čuvari starih običaja i tradicije i veliki se broj mladenaca odlučio upravo za vožnju njihovim stogodišnjim fijakerima, od kojih je jedan nekada bio u vlasništvu poznate porodice Dunđerski.
Lepa je i sada već tradicionalna manifestacija „Drenovačka fijakerijada“, koju je naš domaćin osmislio pre tri godine ne bi li njegovo rodno selo, jednom godišnje „oživelo“ i okupilo veliki broj ljubitelja konja i zaprega iz Mačve, Pocerine i komšija sa druge strane reke Save.
Za jedan vek konjarstva u njihovoj porodici, držali su konje za razne namene, pored ostalog i trkačke, ali su od toga vremenom odustali. Ta slika, po svemu sudeći, uskoro će se promeniti, s obzirom na to da je najmlađi muški naslednik, Milan, otišao i korak dalje i obrazovanje nastavlja u tom smeru, u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Šapcu i ima maksimalnu podršku oca u tome.
Konji daju čoveku moć i leče emotivne rane
Ljubav prema konjima bio je glavni motiv za ostanak na selu i njihovom 20-ogodišnjem rođaku Svetozaru, koji je uz Milana, jedan od retkih mladića u Drenovcu koji nema nameru da se preseli u grad. Od najranijeg detinjstva, konji su mu postali bezuslovna ljubav i sastavni deo njegove svakodnevice. Kaže da su one veoma osobene životinje, daju čoveku moć i otvaraju mu um. Uz njih je, kaže, miran i spokojan, jer svojom energijom leče i najtananije čovekove emotivne rane.
Iako ni hrana nije jeftina, mnogo je skuplja sama oprema, amovi i usluga potkivanja konja, što spada u red ugroženih zanata u zemlji, te su naši domaćini prinuđeni da naručuju potkovice iz susedne Mađarske. Ali sve računice i problemi „padaju u vodu“ sa svitanjem novog dana.
Na selu nema vremena za razbibrigu
Zadovoljno su rzali njihovi konji tokom našeg snimanja i u dvorištu imanja ali i na obližnjim pašnjacima. Borisav kaže da strogo vode računa o njihovoj ishrani u kojoj su dominantni zob, seno i detelina, kako bi im sačuvali vitalnost i održali ih u dobroj kondiciji.
Ne pamte Geratovići kada su imali prilike da odu negde na godišnji odmor, jer, kako kažu, na selu nikada nema vremena za razbibrigu. Privržene su te plemenite životinje ljudima ali su im i naši domaćini ostali verni. I to se neće promeniti, uprkos primamljivim ponudama za rad u inostranstvu.
Nudili su Borisavu, kako nam je ispričao, 18 evra satnicu za rad na jednoj od nemačkih ergela, ali kako nam je uz širok osmeh dodao, nema tih para ni dukata koji bi ga odvojili od njegovih konja i rodnog sela.
Potkovica amajlija koja ih štiti
Ergela mu je, ponosno dodaje Borisav, odredila životni put. Raduje ga činjenica da su se njegov sin i rođak sa jednakom ljubavlju posvetili konjarstvu i to mu daje dodatnog elana. Polako se, kaže on, „kroje“ planovi oko izgradnje savremenije odgajivačnice sportskih konja. Želja mu je da vrati stari i prepoznatljivi čivijaški duh toga kraja i da ponosno prodefiluju svojim četvoronožnim lepotanima kroz Šabac i okolinu, za šta još uvek čekaju „zeleno svetlo“ od nadležnih.
Još su njegovi preci, držali skrivene potkovice po štalama. Ostaće mu neotkrivena tajna, kako dodaje na kraju razgovora Borisav, da li su mu one ili pak, ljubav prema konjima, trud i zalaganje i sloga porodice, donele životnu sreću.
Opširnije pogledati u prilogu.
